Посјете

078604
Данас9
Јуче31
Ове седмице98
Укупно78604

ФБ Мајевички стећци

 

Др Горан Комар - предавање у Гацку

Ћирилични натпис у Сапни

СТЕЋАК СА НАТПИСОМ У САПНИ

У некадашњим бројевима Гласника Земаљског музеја, веома често су дописници погрешним називима одређивали поједине некрополе стећака. То је савременим истраживачима много отежавало рад, ако су се држали тих информација.  Они који пажљивије читали и знају гдје се која некропола и споменик налазе видјеће да је такав случај и са текстом др Ћире Трухелке ,, Натписи сјеверне и источне Босне,, у  Гласнику Земаљског музеја 01.07.1895 ,а ради се о натпису у Снијежници што није тачно. Тачно је да је тај натпис у мјесту Сапна, што ћемо и потврдити.

Текст из ГЗМ  преносимо у цијелости:

,, Снијежница

 

Слика 3.

У селу Снијежници близу Теочака у котару зворничком налази се на путу, којим се из Снијежнице иде у Теочак, у близини куће Ибре Хоџића споменик на облик саркофага, дуг 120 цм, висок 40 цм, а широк 50 цм осим подношка. На њему је овај горе оштећен натпис:

 

 

Слика 6.

Мањкави почетак лако је попунити, а ваља примјетити, да је клесар по свој прилици заборавио да уклеше презиме, те своју погрјешку опазио, пошто је довршио посао и накнадно ситнијим словима уметнуо између првог и другог реда. Према тому читаћемо:

 

У близини овог стећка леже у шикарју два друг, од којих је један сломљен те на челу уријешен цртежом, што га приказује слика 3.,,

 

У часопису ,,Баштина сјевероисочне Босне бр. 5“ , описана је некропола у Сапни, а нарочито је описан и споменик са ћириличним натписом који је данас узидан у ограду муслиманског гробља, а предмет је горе аписаног текста.



Споменик у Сапни, данашње стање


Фотографија преузета са: www.bastina.ba


☩ ПОЧЕТИЕ

ДР ГОРАН КОМАР ЗА СХ: Стећак је окамењени српски жал за Православном ромејском цивилизацијом

Датум: 03. 01. 2018.

Ако људи заћуте камење ће проговорити!

Ове библијске ријечи данас су дословно оживјеле на просторима старог Хума, Захумља и Босне. Стећак је проговорио и виче до неба! Иако га грубо ућуткују и пријете му, оглашавају га сулудим и казују му „нову-древну повијест“, он не застаје. Када им ништа не помогне минирају га и ломе. Стећак и кроз камени прах истином куне дух лажи и похаре и благосиља руке и длијето свог доброг ковача (клесара) Миогоста који му на груди уреза свету ћирилицу.

И када су српска археологија и историја заћутале, уцјењене и препродане Јудином мјером, проговорио је српски љекар. Православни светитељи су доброг љекара означили као  најприроднијег боготражитеља и истинољупца, а др Горан Комар данас то живо свједочи. Вапај српског похараног културног и духовног насљеђа дозвао га је срцем да крене Херцеговини, земљи својих отаца, а пратећи ћирилички запис.  Он је данас најсигурнији и од стећка завјетовани тумач средњовијековних ћириличких записа Херцеговине, Црне Горе и Босне. Кроз његово грло и очи камен је проговорио и прогледао.

 

Крајем децембра 2017. године у Народној библиотеци Србије у Београду отворена је изложба „Стећци – Босне, Херцеговине, Србије и Црне Горе”, а као плод десетогодишњег истраживања и документовања др Горана Комара из Херцег Новог. Тим поводом добили смо изузетну прилику да разговарамо са нашим о нашем.

  • Прије свега желим да Вам се усрдно захвалим што сте одвојили своје вријеме и пружили ми прилику за овај разговор. Поријеклом сте Херцеговац, Ваши преци су живјели у Дабарском пољу. Реците нам нешто о Вашем породичном предању?

– Мој отац, дјед и прадјед рођени су у херцеговачком селу Сузина, у Дабарском пољу. Под непознатим околностима, половином 19. вијека, наш предак Шпиро прешао је из села Враћеновићи, које се данас налази на државној територији Црне Горе, у Сузину у Дабарско поље. Тамо се настанио и од тада су Комари присутни у том бескрајно занимљивом крашком пољу.
Дабарско поље у Херцеговини са мноштвом споменика средњег вијека, примјер је и српско-српских историјских сусретања; додира нашег свијета, који је потекао из земље стећка са својим народом који је опет био међу стећцима. То је јако интересантно и то увијек треба истицати као чињеницу; ова наша миграторна помјерања била су увијек унутрашњег карактера.
Свугдје на простору Старе Херцеговине, па и Босне, докле су могли досећи наши истраживачки напори, могли смо увидјети та помјерања, углавном усмјерена од истока ка западу.  Заиста, то су била помјерања унутрашњег карактера, у склопу једне српске земље, унутар цјеловитог српског етничког и културног простора. То је необично важно и зато желим ово на почетку истаћи.

  • Дабар је древна хумска жупа, посјед српских властелина Пићевића и Хатељевића, са зарушеним православним црквиштима и манастириштима (некада је имао чак три православна манастира), богат изузетно значајним некрополама стећака и са једним средњовијековним градом. Данас је то простор Општине Берковићи, једне од најсиромашнијих у Републици Српској, а апсурд је да њено духовно и културно благо превазилази и Херцеговину и Републику Српску.

– Да, то је древна хумска жупа, која је и мој завичај по оцу. Био сам потакнут њеним богатством надгробних споменика средњег вијека, необично значајних иако са малобројним натписима, на објављивање збирке средњовијековних ћириличких натписа Дабра, прије 2007. године. Некропола Поткук у Битуњи, која припада општини Берковићи, уврштена је 2016. на Листу свјетске културне баштине Унеска.
Такође још нешто изузетно вриједно се налази у овој општини. Тамо гдје ријека Радимља изнова улази у један дубоки кањон, на врху тог кањона налази се средњовијековни град Коштун.

Озбиљни теренски истраживачи опредијелили су његову градњу на 5. или 6. вијек, а као градитељ је означен цар Јустинијан, који је утврду подигао због одбране од Западних Гота. И данас на тој стијенској громади, на ивици града Коштуна, која се руши у кањон Радимље, имате 260 метара сачуваног зида, лично сам мјерио. Знате ли какво је то богатство за Херцеговину!?
Оно што ни г. Баслер, иначе теренски истраживач коме дугујемо скицу и процјену старости града Коштуна, није видио, јесте то да се у самом средишту тврђаве налази остатак олтарске апсиде, велелепне цркве, дугачке можда 12 метара. Тај град припада Општини Берковићи и Републици Српској.

Ето, и ми смо нешто у Дејтону закључили!

  • Када сте се сусрели са фасцинацијом стећком? Када сте му кренули у сусрет?

– Прецизно ћу Вам одговорити, од 1994.  године започео сам са јако опсежним истраживањем у Херцегновском архиву, данас архивском одјељење Државног архива Црне Горе. Тај архив посједује око 12 дужних метара архивске грађе (млетачке провенијенције). Од 1994. године до данашњег дана направио сам паузу од неких два или три мјесеца. Био сам непрекидно окупиран ћириличким архивским документима. Послије 2009. године истраживао сам у Државном архиву у Дубровнику, потом у Архиву у Котору, по бројним приватним колекцијама и архивима Српске православне цркве; дакле у нашим манастирима у Боки. Са тог тла, из те подлоге, природно је проистекло занимање за ћирилички натпис. Од 2004. године започињем истраживања у Требињској регији, у области Поповог поља; ту ми је због близине било врло лако стићи на терен. Вјерујете у почетку нисам ни замишљао да би ово истраживање могло да се прошири на удаљене крајеве какав је Гламоч и Грахово или Мајевица, која је препуна споменика; па зворнички крај, Купрес…. То је изискивало већи напор. Обавезни су били дводневни боравци. Дакле од 2004. године истражујем феномен стећка. Од тада ова истраживања обављам на недјељном нивоу, готово сваке седмице.

  • Рад у практичном увијек тражи нове приступе и открива нове увиде. Шта сте тамо затекли, а шта ново открили?

Знате шта је велика тековина овог мог рада, а необично је значајно, то сам веома брзо схватио искуством на подручју Билеће; иако је ту и Гугл-мапа и техничка помоћ, без рада на терену и савјета мјештана није могуће обавити комплетне увиде.
Изузетно вриједна тековина тог истраживања је формирање мреже сарадника у херцеговачким и босанским селима, који су сопственим трудом и истраживачким напорима пронашли нове споменике, а које ни Југословенска археологија није евидентирала и није уврстила у Археолошки зборник Босне и Херцеговине (Сарајево 1987.).  Ни у великим синтетичким прегледима Шефика Бешлагића из 1971. и 1972.  године, нема тих натписа. Дакле, веома је важно сарађивати са нашим свијетом који живи у Херцеговини и Босни и то несумњиво даје озбиљне резултате.

На самом почетку кренуо сам са оснивањем мреже сарадника на простору општине Билећа и на тај начин смо, захваљујући и мјештанима који су пожељели уложити лични истраживачки напор, успјели пронаћи жупанске натписе у Коравлици; епитафе жупана Радовића. Пронашао сам десетине нових натписа.
У посљедње двије године започео сам истраживања уз Дрину, изнад Фоче и према Вишеграду, а закључно са Вишеградом . То су огромна пространства нетакнуте планинске природе, а посједују мноштво споменика средњег вијека са занимљивим натписима. И у тој регији сам успио пронаћи сараднике, који су се и сами већ бавили овим истраживањима.

  • Када већ говорите о просторима „низ Дрину“, пада ми на памет Рогатица, која је јако занимљива као простор стећка. Званично тамо су пронађени највећи стећци у БиХ. На Вашој изложби  у Београду, приказана је фотографија изузетно упечатљивог и очуваног ћириличког записа, узиданог у капител Саборне цркве у Рогатици.

– То је врло очуван натпис, донесен из околине и уграћен у зид приликом подизања Саборне цркве у Рогатици. Градитељи су се добро побринули да тај драгоцјени и опсежни натпис остане извана да би био читљив.

Рогатица је и данас за мене велика енигма; упорно јој се враћам, нарочио селу Лађевина и мјестима која се налазе у близини средњовијековног града Борча, значајне утврде властеле Павловића. Територија општине Рогатица обилује ћириличким натписима и то је једна неисцрпна и комплексна тема, којој ћемо се увијек изнова враћати. И заиста, најмасивнији стећци се налазе у атару села Лађевина и села Варошиште. Управо су они били предмет занимања археолошких истраживача из Земаљског музеја Босне и Херцеговине, када је Ћиро Трухелка пред Први свјетски рат, ангажујући и неке јединице Аустро-угарске армије, пренио два крупна надгробна споменика са ћириличким натписима из села Лађевина у Сарајево. Тим натписима се упорно враћам, а они се налазе у врту Земаљског музеја у Сарајеву; могао сам се у то увјерити од како је прије неку годину Земаљски музеј отворен. Ови споменици се налазе у лијевом крилу врта и у добром су стању.
Али тај подвиг, тај труд, који су стручњаци Земаљског музеја учинили зарад преношења та два споменика, казује свакако и о бризи за споменике, али по мом дубоком увјерењу и да су ови истраживачи посједовали  неки нарочити „сензибилитет“ за ову групу споменика. Јако је тешко казати шта је разлог и изнијети неко научно поткријепљење тј. дати коначан суд.
Али ово морамо знати, у рогатичком крају Косовска традиција је врло присутна, врло снажна. Интересантан је анонимни спис који је доживио своју допуну у 15. вијеку; вјероватно од стране неког млађег Далматинца или Дубровчанина, можда Бокеља, а који говори о учешћу извјесног Влатка Лађевића у Косовском судару свјетова. Управо Влатко Лађевић је особа која је укопана под једним од ова два најмасивнија стећка из Лађевине. Други масивни споменик је припадао војводи  Мијатошу који је саградио споменик и обезбједио сахрану свог господара Лађевића.
Подсјетићу да у околини Билеће постоји село Лађевићи, а од споменичког насљеђа које је изнешено прије потапања дијела ријечне долине Требишњице, један споменик типа плоче има опсежан ћирилички натпис и припада управо презимену Лађевићи.
Не можемо са сигурношћу говорити о учешћу Влатка Лађевића у боју на Косову, али можемо казати да је ствар индикативна и из разлога што су исламизовани Бранковићи у регији Рогатице казивали старим истраживачима да управо они потичу од српске властеле Бранковића, савременика Светог Косовског кнеза Лазара.

  •  Херцеговачко Загорје је прекривено некрополама; често се истиче Калиновик са врло значајном збирком стећака. Наиме, код Калиновика се налази стећак са представом ратника који кроти коња. Тај ратник на глави носи кацигу са ратничком перјаницом која подсјећа на оне из античког времена. То даје појединим истраживачима поткрепљење за тумачење да су стећци мегалите из античког или чак предантичког периода. У Црној Гори постоји народно предање да се некада давно са ових простора иселио древни народ због четири узастопне зиме. Да ли су то можда њихова гробља? По Вашим сазнањима из ког перида потиче стећак?

– Хајде да се упитамо шта је изворно тј. који је најчешћи назив за стећак?! Шта ће вам рећи неко у Гламочу ко чува овце, а на кога сте случајно наишли?  То је управо неко ко преноси изворно и најмање је уцјењен „научном литературом“.  Шта кажу усмена предања која су врло присутна у Босни и старом Хуму?
Најчешћи назив за овај тип надгробног споменика је грчка гробница, греб, грчко гребље.  Дакле, истиче се ово грчко.
Дубоко сам увјерен да се на тај начин наш свијет одређивао према насљеђу Источног ромејског царства и ништа друго! Можете година ломити главу и тражити друго објашњење али ћете само изаћи из могућности рационалног промишљања.
Напросто, то је одјек сјећања на Источно ромејско царство; прије свега на период његовог растакања, државног слабљења и коначно катастрофичног пада (половином 15. в.).

Десетак година касније пашће и држава Босна, а период њених нејаких краљева имаће своју кончину у паду Јајца и Бобовца, тих престоних градова босанских краљева. Упитајте се само како је наш динарски човјек могао доживјети тај низ удеса, то ископање државе Источних Ромеја, којој је он духовно и културно гравитирао.  Источном цивилизацијском кругу он је без сумње припадао. Према томе, увјерен сам да термин грчко гребље или римско гребље, памти и сјећа на период Источног ромејског царства. Коначно вјерујем да наш народ у динарском систему и у свим дјеловима гдје је присутан стећак, прилази градњи ових масивних надгробника управо потакнут овим катастрофичним догађајем. Дакле, рушењем Православног царства и поробљавањем српских држава, рађа се нагон за духовним одржањам!

Када сам се сусрео са Гламочом и гламочким споменицима, упознао сам једног изузетно драгоцјеног сарадника и помагача мр Синишу Шолака. Господин Шолак је и сам показивао велико интересовање за ово насљеђе, он иза себе има двије монографије о природним карактеристикама Гламоча. Када смо се сусрели одлучили смо да израдимо једну монографију ћириличких споменика Гламоча. Обилажењем терена, а тамо постоје стотине српских родовских и породичних гробаља, уочили смо надгробне крстове изразито великих димензија. Могу потврдити да нигдје на Балкану не постоје тако масивни надгробни крстови као у Гламочу. У селу Шумњаци постоје два надгробна крста која су виша од 4,5 метра. Крстови сличних димензија у Љубињу, гдје их има и највише или на теритирији Билеће, припадају периоду 15. вијека. У Гламочу најмасивнији надгробни споменици припадају завршници 19. и првој половини 20. вијека. Са великом упорношћу трагамо да откријемо мајсторске радионице које су израђивале такве споменике прије 70-ак или 120 година. Разлог ове посебности је потреба гламочких Срба и Срба у западним крајинама, да искажу свој идентитески образац.
Нешто слично налазимо у Вртинама у Љубињу. Тамошњи надгробни крст је висок преко 3 метра, а љубињски Срби из Вртина, из села Жрвањ, су преко старог средњовијековног натписа уклесали нови натпис 1897. године, а који казује да под тим спомеником леже упокојени Срби. То је период након Берлинског конгреса. Јасно је да су они жељели овим преклесавањем исказати српски континуитет. Уништили су стари ћирилички натпис и штета је направљена, али су исказали намјеру трајања! Жељели су тиме посвједочити древни народносни и културолошки образац у времену када се њихова култура, традиција и црква растачу и пријети им уништење. Ништа друго није у питању. Човјек овог поднебља увијек се огледао у својој прошлости.

  • Можемо ли рећи да је човјек овог поднебља од старина снажно народносно утемељен?

– Скоро сам обезбједио из Архива Ватикана (са којим, да напоменем, имам одличну сарадњу) професионални снимак писма српског калуђера Дамјана Љубибратића Римском папи. Тај изузетно значајни документ описује и побраја све српске земље, а у времену када Српска црква са патријархом Јованом на челу подиже један општи народни устанак против Турака. Срби траже помоћ на свим европским дворовима, а концепт писма бискупу Рима је тада сачињен.

Ишчитавањем тог документа дошао сам до увјерења да у посљедњој деценији 16. вијека наш народ посједује снажну и веома развијену националну свијест. У том писму монах Љубибратић описује српске земље, побрајајући све српске династије (при том помињући Црнојевиће и Балшиће, а то је данас јако важно знати) од Св. Симеона Мироточивог па напријед. Ово биљежење српских владарских родослова имало је за циљ потврду да није претекло ни једног јединог њиховог потомка и да нема племенитог српског кољена. У писму се моли за помоћ за збацивање турског јарма, чак упућујући на изворе финансирања те слободе, помињући старе српске руднике гдје би се могла обезбједити племенита средства. Ово изузетно значајно писмо бискупу Рима из посљедње деценије 16. вијека, свједочи да Срби носе блиставу народносну свијест. Она је нарочито бљеснула послије катастрофичних удеса Маричке битке и Косовског боја, да би се у коначном разбуктала са падом Константинопоља. Тај лом је осигурао Енрико Дандоло и Млетачка Република, а благословио бискуп Рима.

  • Постали су потпуно уобичајени ткз. бошњачки „историјски наступи“, којима се тврди да старо становништво средњовијековне Босне и Хума није било народносно одређено, већ се распознавало вјерским обредом.  Дакле, овакве псеудоисторијске конструкције немају потврду ни у стећцима? Када говоримо о народносном одређењу, без задњих мисли морамо упитати, шта стоји у босанским владарским повељама? Који је то етноним?

– Увијек се прво нагласи Господар Србљем, па се онда побрајају области Круне, међу којима ћете наћи и државу Босну.
Не пада ми на памет да спорим да је држава Босна била аутономна; она је у периоду Котроманића дефинитивно аутономна и тада прави политичке искораке контра најпробитачнијим српским владарима. Сјетимо се да је краљ Душан у трећој деценија 14. вијека запосјео Хум и преузео Стон, а босанска држава је тада снажна и аутономна. Сво то вријеме она посједује сопствену црквену организацију која његује и практикује источни обред. Примјећује се да ни Константинопољ ни Рим на ту самосвојну црквену организацију не гледају благонаклоно, баш зато што је аутономна. И ту по мом најдубљем увјерењу лежи одговор откуд пројекција богумила.

Ту се зачела мисао да се та засебна црквена организација прогласи јеретичком, зато што није одговарала ни једнима ни другима. Оба средишта жељела су да је обједине али нису могли поред снажних босанских владара, какав је био краљ Твртко Први Котроманић или Стеван Други Котроманић, његов претходник. То су били амбициозни и снажни владари који су вјешто користили моћне државничке инструменте, чувајући земљу независном.
Спорно је што се једна периферна појава (периферна за укупан друштвени живот средњовијековне Босне) гура у матицу, у срж; њоме се боји политички, друштвени и културни брзоток средњовијековне Босне. То је спорно!
У овом разговору ја нећу спорити да су јеретичке натруне биле присутне у Босни; оне су присутне, али Црква средњег вијека земље Босне била је нешто друго. У олтару је било ћириличко јеванђеље и источни обред и то показују анализе стручњака за језик.
Средњовијековна Босанска црква била је сачињена од високо поштованих личности, које су помињане као свједоци владарских повеља. Хајде да подсјетим на још једну ствар; погледајте шта је сачувано у Млетачком архиву од српског корпуса. Ту се чува аутентична повеља краља Стефана Уроша Другог Милутина издата Богородици  Ратачкој, а то је римо-католички самостан крај Бара. Краљ Милутин за ту повељу као гарант и свједоке побраја римо-катличке бискупе у окружењу (барског надбискупа, которског бискупа), потом православног епископа (зетског митрополита) и замислите дједа Радомира, челника Босанске цркве. Дјед Радомир се у том документу краља Милутина помиње као равноправни високи достојанственик. Позивам читаоце да провјере ову моју тврдњу.

  • Стећак има свој почетак и своје границе. Гдје они почињу?

– Када посматрате сјеверозападну Босну, тамо стећак престаје у зони варничења са хрватским династијама, Шубићима. На територији Гламоча и Грахова видјећете грубо обрађене примјерке, готово аморфне. Значи западније и сјеверо-западније стећак престаје.
Још нешто хоћу да истакнем у овом излагању, а то сматрам кључном ствари. Није све стећак што називамо стећком. Врло лако наши истраживачи кажу за натпис (нпр. плочу са натписом Требињског жупана Грда, посљедња деценија 12. вијека) да је стећак. То није стећак већ гробна плоча. Истина њен епитаф је  изузетно значајан (то је први помен Требиња).

Стећак настаје као високи сандук или високи сљеменик тек у периоду након пропасти Константинопоља. Као камени кивот он је изникао из духа православног човјека. Вјерујете ми, не јављају се ови високи, монументални и елегантни стећци прије Радимље. Постојали су масивни споменици у периоду краља Твртка Првог (велики сандук монахиње Полихроније у гробљанској цјелини цркве у Величанима), али не украшени кивоти. Они се јављају као одјеци низа катастрофичних догађаја, почевши од пада Константинопоља. Наш свијет је имао истанчан сензибилитет за дешавања у најширем окружењу.
Он је државу Источних Ромеја доживљавао као сопствену, као свој цивилизацијски опсег. Зато током 14. вијека настају високи гробници који ће свједочити православни идентитет, народносни и црквени. Значиће припадност Источној Цркви. Били су отјелотворење цивилизацијског духа Истока!

  • Народно предање је врло значајна „Аријаднина нит“, стаза којом долазимо до сазнања. Управо Вам је оно много помогло у истраживању средњовијековних споменика.

Посљедњих дана љета успјели смо пронаћи два ћириличка натписа у селу Придворица, у гатачком Борчу. Ти натписи су исписани на стећцима који су извађени из темеља придворачке џамије.
Обнављајући своју богомољу, тамошњи муслимани су извадили стећке који су затечени у темељима и у авлији.  На њима смо пронашли натпис гроба једног упокојеног калуђера; споменик је изворно саграђен у форми крста, али су му рамена одбијена, а натпис садржи ријеч „крст“. Поменимо сада и трећи стећак на коме се налази представа светитељима са ореолом на глави.
Дакле, оно што су тврдили житељи Борча и гатачке Придворице, да је ту некада постојао православни манастир, сад је дефинитивно истина. Посједујемо и материјалне доказе, а исто тако житељи тврде да је у сусједној Трновици постојао манастир. Обишли смо и те локалитете, а планирамо и једну већу акцију. Прије неколико дана објавили смо књижицу посвећену тим новим ћириличким натписима у Придворици, која је објављена на Мајевици захваљујући труду и беспријекорном уредничком послу господина Немање Миловановића.

Српско предање свуда казује истину, само је код нас Срба јако тешко лоцирати дешавања на временској љествици. То је карактеристика нашег народа и свих наших предања. Тешко лоцирамо догађаје на љествици времена, али када говоримо о детаљима предања, о истинитости, у то немојте сумњати.
Усмено предање треба увијек респектовати, а методима и инструментима науке, дакако, провјеравати. Из искуства знамо, у највећем броју случајева, археолошка ископавања су доказала истинитост тих предања. Вијековима је народ у Тврдошу приповједао да је манастир подигнут вољом цара Константина. Тамо су нађене двије гробнице из периода 4. вијека.
То што доноси усмено предање увијек су широки магистрални трагови!

  • Ево, кад смо на трагу Херцеговине, стећака и цркве напоменимо да 2019. године Епархија захумско-херцеговачка и приморска прославља осам вијекова свог званичног установљења. Великих осам стољећа од када је Свети Сава Српски у Залому код Невесиња прогласио Епархију хумску и приморску и успоставио њено сједиште у Стону на Пељешцу. Шта можете рећи о овом јубилеју с обзиром да се и највећи број стећака налази око православних цркава тј. на катастарском и гробљанском српском земљишту, како сте истакли на отварању изложбе у Београду?

– Морао сам тако рећи, јер катастарско земљиште је сада и Орахов До код Завале. Дакле, српска села која су припала Федерацији БиХ, а то је трећина некадашње требињске општине. Тај простор данас има сједиште у Равном, у коме зимује 20-30 житеља.

Осам вијекова Епархије захумско-херцеговачке и приморске је велики јубилеј, испуњен огромним, огромним радом на одржању Православне цркве; некад у бољим, некад у лошијим околностима. Немјерљиво је то дјело и жртвени принос цјелини Српства, а који је поднијела српска Херцеговина, стари Хум, ако хоћете и Захумље. Огромне жртве у великим свјетским пожарима приложио је тај народ, а данас стоји на периферији збивања, нарочито економских и финансијских токова. Дакле, нико не окреће главу ка онима који су највише учинили да се усправи и одржи  Република Српска. Исти је такав однос и према укупној традицији Хума и Херцеговине!

  • Стон са цијелим Пељешацом је бескрајно важан простор који су Срби Душановим уступањем на окорист Дубровчанима, потпуно занемарили, а тиме се одричући и свога пељешког насљеђа. Да ли сте били на Пељешцу? Да ли је на том простору било стећака; има ли нешто сачувано; постоје ли ћирилички натписи?

– Нема Херцеговина 2019.  године шта обиљежавати без Стона и без Неума. Сад ћу вам рећи и зашто.
Три пута сам походио Стон. Два пута непримјетно, а трећи пут у саставу полузваничне посјете са владиком Атанасијем Јефтићем. Тамо смо веома лијепо примљени, добили смо стручног водича који нам је показао црквишта и цркве у Стонском пољу.
Дакле, у Стону постоје стећци. У њему су сахрањивани и поједини непосредни насљедници хумског кнеза Мирослава, као што је хумски кнез Андрија.  Желим овом приликом да укажен на још нешто од капиталне важности за српску народну историју, и политичку и црквену.  А то је неумско гробље, покрај Неума у Врањевом селу.
Говорим о огромној гробаљској цјелини средњег вијека која се налази на два завоја пута изнад Неума. Тамо се налазе гробови непосредних насљедника Великог хумског кнеза Мирослава.
Ту је сахрањена и госпођа Каталина, која је по роду од Котроманића, а била је удата за Николића, непосредног настављача кнеза Мирослава. Њен гробни споменик је миниран у посљедњем рату. Разломљен је на неколико фрагмента које смо 2016. године успјели прегледати. Сачувани су гробни споменици њеног сина и унука, а такође постоји и стари дио гробља са црквиштем. То су Мирослављевићи, снажна развојна линија, најближа Немањићима, која ће се послије утопити у хумско-требињску властелу и ишчезнути у историграфском хоризонту. Ово ни хрватска историографија не може оспорити.

Погледајте како је тај простор данас на западу далеко од велике задужбине кнеза Мирослава, Петрове цркве у Бијелом Пољу, на којој и данас стоји његов ктиторски натпис. За цркву на Лиму је писано и Мирослављево јеванђеље.
Када помињемо Мирослављево јеванђеље поменимо да су најбољи његови познаваоци, какав је био прота Лазар Мирковић, кога морамо памтити, показали са каквог предлошка је настало. То је била цариградска књига, која се може датовати у 7. или 9. вијек послије Христа.
Оно што је тужно, Србима се данас поткрада и Мирослављево јеванђеље! Хрватски „научници“, наравно не сви, али поједини да, хоће да омишког кнеза Мирослава Качића, који заиста има своју гробну плочу са ћириличким натписом у Омишу, испред црквице Госпе Снијежне, огласе за наручиоца и власника Мирослављевог јеванђелистара! То је срамни апсурд! Најбједнија духовна грабеж!

Исто то се дешава у некрополи Бољуни код Стоца. Тамошњи Хрвати „препознају“ један мали средњовијековни крст, који може припадати крају 15. или почетку 16. вијека, а који памти доброг јунака Влатка Вуковића, као гробни споменик Великог војводе Босанског русага (Скупштине), косовског причесника Влатка Вуковића. Тог косовског војводу данас називају Хрватом.
Замолићу уважене читаоце нашег портала да погледају документарни филм који је снимила Српске телевизије из Подгорице о Шћепан пољу и његовим светињама. То ће им довољно појаснити речено. Посвајати као хрватску, династију снажних обласних господара Херцеговине и Хума, чије је сједиште у Соко-граду у Самобору на Дрини, припада безумљу!

  • Исто такво поткрадање се врши и на Радимљи код Стоца. Парадигма за стећке је некропола на Радимљи или како је народ у Херцеговини вијековима звао Војводина. Ту је сахрањено пет војвода из владарске породице Храбрена-Милорадовића. Но управо тим преименовањем у Радимљу, у један духовно-народносно безличан топоним, створена је снажна подлога  са које се данас Радимља може присвојити и као старо-хрватска и као богумилско-бошњачка. Кроз присвајање културне баштине већ је изграђена матрица на којој су Срби затрвени у Стоцу и Дубравском платоу. Данас их више нема ни у долини Неретве, темељном простору Милорадовића.

– Термин Радимља је од ријечице Радимље, планинске ријеке која извире на простору невесињског села Удрежња, пробијајући се кроз кањонски дио, а онда улазећи у мирни долински ток. Ту гради своје велике насипе, а мјесто се зове Шћепан црква. Потом изнова улази у још један дубоки кањон на чијем врху се уздиже средњовијековни град Коштун.

Напуштајући кањон Радимља тече кроз долински дио поред Стоца и долази на ту зараван гдје се налази Војводина. Вјерујете не постоји нико рационалан, нико призмељен, ко може спорити да та некропола припада породици Храбрена-Милорадовића. Они су велики српски ктитори Херцеговине.

  • Готово све задужбине Милорадовића порушене су од Хрвата у задњем Отаџбинском рату 1992-1995 (црква Светог Николе у Тријебњу, подигнута 1534. године као задужбина војводе Радоја Храбрена, црква Преображења Христовог у Клепцима), са круном њиховог прилагања роду, манастиром Житомислићем.

Знате зашто је све то порушено, зато што је сувише старо и сувише репрезентативно. Одвише свједочи коме припада! Милорадовићи су српски православни ктитори високог ранга и великог формата и због тога су све црквице миниране, изузев цркве Светих апостола Петра и Павла на Ошанићима (1505. година, задужбина војводе Радосава Храбрена-Милорадовића). А манастир Житомислић је раздробљен до краја.
А Житомислић тек крије дубоке тајне српског народа!
Требали би памтити његову црквину на обали Неретве, хиљаду метара сјеверно од Житомислића. Ево само један куриозитет.
У тој црквини је југословенско-америчка археолошка експедиција послије Другог свјетског рата, која је копала у долини Требишњице и на Љубомиру, откопала мали сребрни реликвијар са честицама светих моштију. Тај реликвијар је завршио у некој музејској установи у САД-у.  Ево, предлажем нашим црквеним властима у Херцеговини и у Српској православној цркви да потраже тај реликвијар.
Он је по оцјени стручњака потпуно упоредив и аналоган сличним цариградским реликвијарима и дарохранилницима из периода 4.-6. вијека. Откопан је у простору апсиде те огромне базилике која се налазила на самој обали Неретве у близини манастира Житомислића. Ето један мали детаљ из археолошких ископавања претходне Југославије, који је записан захваљујући великим трудовима госпође Којић, која је и објавила цјеловиту монографију манастира Житомислића.

  • 15. јула 2016.  године стећци су уврштени на Листу културне баштине Унеска; уврштена је и Војводина (некропола на Радимљи), некропола Поткук (општина Берковићи) и многе друге. Сматрате ли да ће званични печат Унеска заштити баштину стећака од даљег уништења и разарања?

– Неће то бити оно што носи практичне кораке на заштити! Поздрављамо сваки корак да се то насљеђе призна за вриједно и да му се понуди заштита за корист читавог свијета. Дакако да то поздрављам.
Међутим, ево бићу слободан да кажем сљедеће; ако би ми Срби пожељели да учинимо само један корак, крајње дохватљив и једноставан, за заштиту тог насљеђа средњег вијека, који обиљежава наш етнички простор, онда би то могли учинити на сљедећи начин. Уколико би епископи из наших српских православних епархија на територији Босне и Херцеговине, донијели прости допис свим парохијама, свим црквеним општинама и црквеним одборима на територијама свог административног досега, да се престане са уништавањем стећака, тада би то био готово дјелотворан и довољан корак! Из разлога што се највећи дио стећака налази на српском катастарском тлу, у портама српских православних цркава и манастира, у српским гробљима.

  • Стећак је исписан и на себи носи ћирилицу. Како Срби да носе и чувају ћирилицу?

– Срби би морали да носе ћирилицу као светињу! Онако како поштују српске светитеље који су изњедрили српски народ.
Mорамo казати да је ћирилица у средњем вијеку била универзално кућно писмо цијелог Балкана, онда када је тај темeљни балкански народ напросто имао потребу да пише. У огромним периодима времена који су обиљежени спонтаним изражавањем слова, и Срби и многи други око њих, баштинили су ћириличко писмо.
Али, само Срби истрајавају у употреби ћириличког писма и у периодима у којима је то по њих било веома шкодљиво!
У вријеме националних еманципација, током 19. вијека, хрватски народ и његова црква опредјељују се за латиничко писмо. Данас то исто чине муслимани, Бошњаци.
Ви можете ставити у државни план и програм у Загребу да у Кочерину крај Мостара прогласите ћирилицу националним    „старо-хрватским писмом“. То је изјава, то је став!

Али ја желим да ми неко покаже у Кочерину, тамо гдје је подигнут споменик ћирилици са неколико ћириличких слова, надгробни споменик једног тамошњег Хрвата који је епитаф усјекао ћирилицом! Нема га!
Српски народ је поднио библијске жртве да би ћирилицу изнио кроз сва времена: кроз времена царске славе, времена националних еманципација и кроз времена апокалиптичких страдања. Други његови сусједи су се на глас и без муке одрекли ћирилице.

Ћирилица је завјетно српско писмо!

Разговор водио и текст уредио: Горан Лучић

http://slobodnahercegovina.com/dr-goran-komar-za-sh-stecak-je-okamenjeni-srpski-zal-za-pravoslavnom-romejskom-civilizacijom/

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Добро нам дошли !

  • Gost

Археолошке вијести

Loading feeds...

 

Пријавите се !

Преузмите банер

Мапа