Мраморје

+ NА СВОH ЗbМЛH NА ПЛЕМENHТОH +

Посјете

085904
Данас27
Јуче40
Ове седмице218
Укупно85904

ФБ Мајевички стећци

 

☩ ПОЧЕТИЕ

Предања о мраморју

Поред старог пута преко Лозовине има неколико стећака, који су, редовно упоредо са правцем пута тј. (ЈИ-СЗ). Било је веће старинско гробље на Лозовини и на том гробљу су ископаване кости кад је грађен пут. Било је и камено корито, које је неко био однео својој кући и вратио по наредби у сну.

 

Мајевицас особитим обзиром на етничку прошлост и етничке особине мајевичких Срба Миленко С. Филиповић, 1969.

Један човјек је узео ово корито и однио га кући, у сну му је наређено да га смјеста врати, по другој верзији узевши ово корито, касно у ноћ се појавило неко биће и наредило му да га врати, по трећем предању узевши ово корито, помријеше му сава дјеца и од тада је ово корито на свом првобитном мјесту.

Локалнa предања

 


 

О старој цркви и стећцима  у Корају

...Од споменутога стећка пут сјевера је брежуљак, т.ј. далеко тридесет корачаја. Овај је брежуљак зарастао у шуму, а само је наврх њега нешто мало равнице, те се види, да је ту била негда повелика сграда. Још је наоколо зида у земљи, те је дебео преко једнога метра, бива споменути је зид од камена и у клаку је. У тој сгртади и сиге лиепо окресане (т.ј. умиешане), а тако и lapislacula обојенијех разноврстном бојом, те ми пише г. Томо Драгичевић, да је сграда изнутра унаоколо била омашћена (офарбана), па да је ово опало с духара, ал би свакако могло помислити на мозаик. Ту је свуд унаоколо до педест мањијех и већијех стећака па јих је доста зарасло у земљу, а много су јих турци исјекли и покварили з асвоје нишане (мртвачке биљеге). То с емјесто зове црквиште, а по народному предању ту је била црква, те су је турци разорили онда, кад су освојили Босну. Прича мухамеданац из Кораја, да је ту у црквишту и сада закопан добри тј. светац. Једном је давно дошао неки човјек преко Саве (т.ј. из Австрије), те је платио турчина, да га одведе на оно мјесто. То је турчин једва дочекао, па поведе онога австријанца, те узме оног свеца, однесе га до Саве и изручи га оном странцу. Кад се назад повратио тешко се разболио, те му пале ноге, па онако сакат није из куће никуда могао. Сутра дан се је онај светац опета повратио на пријашње мјесто.

    Други опета причају, д асу ту туркиње стерале дјетиње пелене  (крпе), онако нечисте, испред цркве и по цркви, па, да је оједном нестало цркве, бива, да је побјегла у Митровића, па да је тамо и сада.

Вјесник Археолошког музеја у Загребу Вол.13 Нo.1 Јун 1891. стр.15-20.

Вид Вулетић Вукасовић

 


 

О старој цркви у Корају

Распитивајући се даље о реченом ,,Црквишту,, приповједао ми је тутњевачки парох г. Ђорђр Јовановић ово: ,,На Црквишту била је некада црква, која по Божјој Провидности побјеже у Србију, али је њена часна трпеза остала у горњем забрђанском гробљу, гдје је и дан данас. Трпеза је равно избришена плоча, која има у средини издубљену локвицу. У ту локвицу налије се мрвичак воде, те ју свештеник благосива недјељом, или којом локалном светковином. Балагословљеном водицом народ се умива поради здравља. Ако случајно нем асвештеника, народ  ће се и сам уз ову трпезицу молити.,,

Гласник Земаљског музеја, 01.04.1901. Алија Ћатић, учитељ

 


 

О стећцима у Корају (Станишник)

На сјеверној страни од Кораја још је једно старо гробље, звано ,,Станишик,,. Овдје има у свем 6 надгобних каменова без натписа и украса. Један од тих каменова већ је скоро сасвим разнесен.   

     Народ одбија од њега комад по комад те га употребљава као лијек за марву, нарочито кад марва кашље. Одбијени комадић камена метну у посуду с водом, гдје стоји четврт сата, па се марва на уста залије и болести нестане ,,ко да се је руком јамила,,.

   Кад сам питао,  зашто народ баш тај камен – обичан вапненац – мимо осталих з алијек употребљује, рекоше ми: ,,Тај се камен одбија и раби као лијек Бог зна ос када,,.

Гласник Земаљског музеја, 01.04.1901. Алија Ћатић, учитељ

 


 

О тражењу блага

    Даље прича народ, да ј ена брежуљку ,,Бакрено гувно,, или ,,Мједеник,, закопано благо. Назад десетак година покушали су власници те земље, Ахмет и Рашид Реџић, откопавати на том мјесту громилу, те одмах с површја – која 2 аршина у дубљину – наиђоше на овеће клесано камење, углађено доста добро. Под тим камењем находили су угљена и лончића, па будући да не нађоше ,блага,, прођоше се даљњег копања.

Гласник Земаљског музеја, 01.04.1901. Алија Ћатић, учитељ

 

Добро нам дошли !

  • Gost

Археолошке вијести

Loading feeds...

Пријавите се !

Преузмите банер

Мапа