Истина о богумилима – др Владо Глушац

ИСТОРИЈСКА РАСПРАВА 

На дан Св. Саве 1941. г.

у Београду

др Васо Глушац

Надгробни споменици и црквине.  

    Од  директних  доказа, да је средњовековна „босанска црква“ била православна, споменућемо још средњовековне надгробие споменике, а потом  ћемо прећи на индиректне доказе, који ће нас још више утврдити у нашем  уверењу. 

     Велике надгробие споменике, у средњем веку зване: коми или билиг, а сада познате под именом стећци или мрамори, подизала је властела својим покојницима „на својој племенитoj земљи„, „на својој племенитој баштини“ или „на свом племенитој“

     Ових средњевековних споменика највише има у Босни и Херцеговини, али их има и у Србији све до Косова, па на југ преко Црне Горе све до у Албанију, а има их и у каменитој Далмацији. Њихова распрострањеност зависи од земљишта какво је. Где je земљиште каменитије, тамо их више и има, а где нема камена, нема ни њих. Зато су у северној Босни ретки, а много гушћи у средњој и јужној, а нарочито у каменитој Херцеговини. 

     Вук их је описао у своме Рјечнику код речи стећак онако, како их je видео на своме путу кроз Далмацију идући од Сиња у Имотски. Кад је запитао тамошње сељаке католике у селу Загвозду, какво je то камење, одговорили су му: старовирско. Према томе остала је традиција у народу, да су то надгробии споменици старе вере. 

    Слично томе и наши босански католици називају та гробља с великим мраморима грчким гробљима, нарочито у оним селима, где данас нема православног становништва. О томе сам се лично осведочио у Кисељаку код Високога, где сам на једном таквом средњовековном гробљу у лету 1921. затекао сељаке у подне како се између стећака у хладу дрвећа одмарају од пољскога рада. Међу њима je био и старац од 75 година Тадија Михачевић, којега сам распитивао о овоме гробљу. Не знаде ми ништа рећи већ да таквих ,,машета“ има идући и према Сарајеву и према Бусовачи, а народ их, вели, назива грчкимтробљима.

     И овај назив без сумње потсећа на то, да су то гробља грчке вере.

Како рекосмо ове велике стећке или мраморе подизали су својим покојницима велика и мала властела. Владислав Скарић, кустос Земаљскога музеја у Сарајеву, вели о томе овако: „Величина камења и њихова често брижљива обрада, доказ су, да су подигнути великим трошком новца или људске и животињске снаге. Све то нису могли учинити сиромашни људи него имућни или богати, моћни по својим великим приходима и силни бројем својих кмета“. 

      Многа ова средњовековна гробља описана су у„Гласнику зем. музеја“ и издани су многи натписи са факсимилом и сликама стећака, за што има великих заслуга бивши директор Сарајевског Музеја, Др. Ћиро Трухелка. 

      Неки историчари прозвали су ове средњовековне споменике богомилским или патаренским, према својој теорији да je „босанска црква“ била те јеретичке вере. Међутим истих таквих споменика налазимо и у земљама, које нису потпадале под власт „босанске цркве“, а осим тога и сами споменици потпуно поричу такове, ничим неосноване, закључке. Да су такови закључци произвољни и неосновани, лако ћемо доказати. 

      Прегледамо ли те споменике, који имају натпис, наћи ћемо готово на свима непосредно пред самим натписом знак Крста , а натпис често пута почиње речима: „ва име Оца и Сина и Свегога Духа“. Каткада je на стећку с натписом или без натписа изрезан и посебан велики крст.

      Осим тога налази се међу тим надгробниим споменицима баашш и самих већих и мањих, и огромних камених крстова. 

       Да то нису богомилски или патерински споменици, очито су докази и то, што се често пута налазе око православних цркава и у близини њиховој, а где данас такових нема, налазе се по неки пут у самоме гробљу трагови црквеног темеља, које народ назива црквинама. 

       Тако на пр. у средњовековном гробљу у Згошћу, у срцу Босне, које покрај већих и мањих надробних споменика разнога облика има и неколико огромних стећака, налази се у средини гробља рушевина мале цркве, оријентира не према истоку. Народ зове цело гробље,, Црквина“.  

       Из овога гробља потичу два најлепша орнаментована мрамора, што их се до данас нашло у Босни. Чувају се у дворишту Земаљског музеја у Сарајеву.

       О једноме од њих написао je студију кустос музеја Милан Карановић и доказао да има све православие особине. 

      У селу Крушеву, у срезу столачком у Херцеговини, налазисе средњовековно гробље са око 40 мраморова, и на почетку самога гробља налазе се остаци мале цркве са апсидом на источној страни;  пред црквом се je нашла зидана гробница са два људска костура. 

      На Гласинцу код села Бјелосанића има уврх западног руба цесте стрменит обрежак, који се назива „Црквином“.  Овај je вис озго раван, а на њему се налази око сто средњовековних споменика, већином стећака.  При крају тога зараванка били су остаци веће цркве т.зв. „црквина“, од које су аустријски војници употребили камење, па на истом месту подигли споменик за успомену на бојеве и окупацију Босне 1878.

      Судећи по положају „црквине“ и по прилазу к њој, црква je била окренута према истоку, а и надгробни споменици окренути су по православном начину, т.ј. главе на запад, а ноге на исток.

Пошто je баш туда ишао стари средњовековни друм, то je по свој прилици на томе месту, што се данас зове „Црквином“, стајала она средњовековна знаменита црква на Гласинцу, код које je била царина, и која се спомиње једанаест пута у записима дубровачког архива од 1404. до 1430. године.

       Гласинац je у то време спадао под непосредну власт кнеза Павла Раденовића, а после његове смрти г. 1415, под власт његова сина Радослава Павловића.

       Из нашега пређашњег разлагања видели смо, да је војвода Радослав припадао „ босанској цркви“ као и отац му кнез Павле, који се као дете васпитао на двору краља Твртка. 

       Исто тако у срезу билећком код Врање Дубраве и у Горњем Селу налазе се у средњовековном гробљу развалине и трагови малих цркава.  

       Да су наша средњовековна гробља са великим каменим плочама и стећцима доиста православна, види се и по томе, што су на неким местима тамо иданас православна гробља, а негде уз то и православие цркве. Тако на пр. у знаменитом средњовековном гробљу на Влађевини код Рогатице, где су се нашла она два велика споменика с натписима, један војводе Влатка Влађевића, а други војводе Миотоша  – и данас се сахрањују православии Срби.

      А тако се ради и у дубничком гробљу у Српској Калесији у зворничком срезу, у гробљу на Превији код Хрељин града на Гласинцу и у великом гробљу код Грахова. А на неким таковим гробљима, осим тога што се православни сахрањују, постоје још и православне цркве. Такви су случајеви у срезу билећком у селу Врхпољу и у селу Милавићима, и у срезу невесињском у Фојници. 

      Без сумње, једних и других случајева има више, али ми наведосмо ове, за које се сигурно знаде. 

       У споменутом селу Врхпољу, где се налази православна црква у средњовековном гробљу, названа Аћимова црква, нашао се у томе истом гробљу врло знаменит натпис на једном великом споменику, који je висок 210 см, дуг 190 см, и широк 200 см.

      „Дуге стране тога каменог колоса украшене су аркадијама, а изнад њих je над усуканим траком ред розета. Ону једну уску траку попуњује диљем све висине један од најзнаменитијих

натписа, што су досада (до 1895) пронађени у Босни. Исписан je у 22 реда, а знаменит због тога, jep нам пластичким начином приказују одношај босанских велможа према њиховим вазалима.  Овдјe именована велможа чувени je босански велики војвода Сандаљ.

      Према томе je споменик подигнут и натпис на њему исписан пре године 1435, када је умро војвода Сандаљ.

      На почетку самога натписа изрезан је крст, а онда натпис почиње овако: 

 „Вь дни г(оспо)д(и)на вое(во)де Сандъла а сей

лежи кнезь Покраяьць Оливеровићв...“ ит.д.

      Данашња црква на томе гробљу, подигнута свакако касније, лежи без сумње на темељима старе цркве, која je ту била у време Сандаљево. А да je доиста и онда била, на то нас упућује „црквина“ у Згошћу и она на Гласинцу, где су без икакве сумње биле цркве у она давна времена, када су се око њих сахрањивали стари Бошњани и подизали себи оне велике камене споменике.

      Овај огромни споменик кнеза Покрајца Оливеровића из конца 14. или из почетка 15. века и православна црква, која се данас покрај њега диже, – јасно сведоче, да је кнез Покрајац био

православне вере као и његов господар војвода Сандаљ, о коме смо већ пре говорили. Друкче не бисмо ни могли довести у склад данашњу православну цркву подигнуту усред огромних сре-

дњовековних надгробних споменика.

      Сличан овоме, нашли смо још један врло карактеристичан случај за православље оних, који почивају под тим каменим споменицима. У селу Вукосавцима у зворничком срезу живи и данас једно племе православие вере са презименом Стаковићи. А у истоме томе селу близу садашњег православног гробља налази се у огради крај пута старо гробље са 12 велики

мраморова.  На једноме од њих, који je дуг 180 см, а широк и висок по 90 см, налази се натпис мало окрњен, али се ипак јасно може прочитати:

Сга/говиАь на сьвои земли племенитои поставите наяь…“ ‘  

    Још на једноме мрамору има натпис, али врло оштећен, но и ту се може реконструисати презиме Стаковић. Овај нам случај јасно доказује, да су данашњи Стаковићи потом-

ци старих средњовековних Стаковића, који су на истом месту становали и сахрањивали се у породичном гробљу „на својој племенитој земљи“. Осим тога овај нам случај доказује и аутох-

тоност племена Стаковића.

     Да je и овај крај припадао под управу „босанске цркве“ имамо и за то доказа. У селу Богутову, у срезу бељинском, на једноме средњовековном стећку спомиње се и један свештеник „ босанске црквё* – гост Рашкоје.  Овај случај подизања споменика свештенику „босанске цркве“ није осамљен. Имамо један врло карактеристичан случај, који јасно сведочи, да je гост „босанске цркве“ био свештено лице православне вере. То је стећак над гробом госта Мишљена, који се налази на једној малој узвисини код места Пуховца, три сата неточно од Зенице.

     На стећку је овај натпис.

,, а се лежи добри Господин гост Мишљен кому бише приредио по уредби

Аврам своје велико гостољубство. Господине добр, када придеш

прид  Господа нашега Исуса Христа једнороднаго спомени и

нас својих рабов писа им 

Из натписа се јасно види, да се гост Мшшъен као правоверни хришћанин после смрти враћа у крило Аврамово, а писар га моли, да спомене и „нась СВОЈИХБ рабовь, када дође пред

Господа нашега Исуса Христа Ове се речи могу односити само на правоверног свештеника који се je и за живота молио за својеверне, и који је веровао, да ће севратити у крило Аврамово.

     Све ово што смо досада рекли и навели о средњовековним надгробним споменицима босанским, очито су докази за то, да су наши стари Бошњани, који су те споменике подизали, били православне вере, а нису ни знали, шта су то богомили или патарени.

Коментари нису дозвољени.