Истраживачи

е можемо, а да не напишемо коју ријеч и о археолозима који су допринијели да остану записани документи о некадашњим истраживањима и обиласцима некропола на Мајевици. О њиховом тадашњем стању и изгледу, опису натписа и украса на појединим споменицима.

Неки су то радили професионално из љубави и знатижеље, а неки појединци су у свој рад уносили и ставове политике коју заступају или која их је и довела с намјером да прекрајају историју, нарочито у вријеме Аустро-угарске окупације. Како год да било, хвала им !

 

Ћиро Трухелка

 

 

 

Централна личност, која је са задатком Аустроугарске монархије прикупљала све информације о стећцима на простору Босне и Херцеговине, а и шире. Одговоран за ,,конструисање,, писма тзв. ,,босанчице,,. Такође, и саме стећке, мраморје је ,,приписао,, новим власницима ,,богумилима,,.

Иначе Ћиро Трухелка, je рођен у Осјеку 2. фебруара 1865, преминуо 18.септембара 1942 у Загребу. Први кустос сарајевског Земаљског музеја постаје 1886. ,а 1905. замјенио је директора Земаљског музеја, Косту Хермана.

 

 

Вид Вулетић Вукасовић

 

 

Рођен 16. децембра 1853. у Брсечинама , а преминуо 10. јул а 1933. у Дубровнику.

Порјекло води од угледне српске породице из Граца, у Херцеговини, гдје су његови рођаци, у вријеме Херцеговачког устанка, ратовали против Турака. Крштен је у римокатоличкој цркви. Учитељ по образовању, историчар, сакупљач народних умотворина и етнограф по опредјељењу. Вид Вулетић-Вукасовић је био сарадник најпознатијих листова и часописа свога времена, међу којима: „Словинца’’, „Јавора’’, „Зоре’’, „Дубровника’’, „Бршљана’’, као и Кашиковићеве „Босанске виле’’ и Миковићевог „Српског магазина’’.

Дионисије Миковић је оставио и занимљиво свједочанство о личној Вукасовићевој библиотеци. „Наш Вид има красну књижницу и збирку старина. Кад сам му 13. априла 1892. године у кућу ушао, мени се чинило, да сам ушао у какав музеј ! Он о свакој старини приповиједа, као да из књиге чита. Међу старинама држи и наше српске јавор-гусле.’’ У биографији аутор је набројао и признања која је В. В. Вукасовић добио за свој истраживачки рад. Текст одише поштовањем и дивљењем према личности и значајном послу којим се овај будући академик бавио.

Томо Драгичевић

Рођен крајем 19.в у Горњем Забрђу. Дописник Земаљског музеја у Сарајеву и Вјесника Археолошког музеја у Загребу. Нарочито сарађивао с Видом Вулетићем Вукасовићем.

Шефик Бешлагић

 

Рођен у Горњој Тузли, 1908, а преминуо у Сарајеву, 1999.

Од1953. до 1967. је директор Завода за заштиту споменика културе БиХ. Истраживао је средњовјековне некрополе мраморова или стећака. Више година уредник часописа Наше старине, у којему је подробно описао такве споменике у долини Неретве ( подручје Јабланичког језера), Рашкој Гори и Дрежници, те на Купрешком и Дувањском пољу.

Радови му се одликују поставом типолошке систематике, деталњом обрадом фактографских обиљежја, а темељена су на теренском раду и доносе мноштво занимљиве грађе. У основи био је историчар материјалне културе, посебно камена (стећци, нишани, чатрње, столице). Највећи домет остварен је каталошким прегледом стећака из 1971. и синтезом о стећцима из 1982.

Дјела

Купрес (1954),
Стећци на Блидињу (1959),
Калиновик (1962),
Грборези (1964),
Попово (1966),
Стећци Централне Босне (1967),
Стећци – Каталошко-топографски преглед (1971),
Стећци и њихова умјетност (1971),
Нишани XВ и XВИ вијека у Босни и Херцеговини 1978,
Стећци – култура и умјетност (1982),
Камене столице средњовјековне Босне и Херцеговине (1985)
Лексикон стећака (2004).

Марко Вего

 

Марко Вего  рођен je  у Чапљини, 8. 2. 1907. био је професор историје

Kласичну гимназију завршио је на Широком Бријегу, теологију у Фриебургу и Загребу, а Филозофски факултет у Загребу. Радио је као професор у више градова (Никшић, Требиње), био је директор  гимназија у Требињу, Мостару и Учитељске школе у Сарајеву.

Од 1950-1957. директор је Земаљског музеја Босне и Херцеговине.

Вего је био изузетно плодан писац, објавио је више од 250 научних радова, међу којима су посебно  важни радови у којима третира босанскохерцеговачко средњовјековље.

Kапитално дјело му је Зборник средњовјековних написа Босне и Херцеговине (у четири књиге).

Умро је у Сарајеву 27.02.1985.

Нада Милетић

 

Археолог и хисторичар умјетности, Рођена је 12. мај 1925. У Приједору ,у породици просвјетних радника. Средњу школу похађала је у Скопљу и Чачку. Студије  историје умјетности и археологије, завршава на Филозофском факултету Универзитета у Београду, 1950. године. По завршетку студија, запошљава се у Земаљском музеју Босне и Херцеговине, у Сарајеву. Током свога радног вијека, прошла је сва музејска звања и стекла највеће звање, музејски савјетник. Пензионише се 1990. године. Припадала је генерацији пионира модерне археологије Босне и Херцеговине, формиране током 50 – тих година, 20. вијека.

За четири деценије активног рада, Милетић је дала велики допринос босанскохерцеговачкој археологији. Њено главно научно подручје била је: проблематика средњовјековне археологије и средњовјековне умјетности на подручју Босне и Херцеговине.Учестовала је на рекогнисцирању неколико стотина нових археолошких локалитета у Босни и Херцеговини. Ту се посебно истичу: Грудине у Чупуљићу код Бугојна.

За потребе израде Археокошког лексикона Босне и Херцеговине, радила је на археолошком регонисцирању локалитета:

Босанска Kрупа – Босански Петровац (1958. године).

Приједор – Сански Мост – Бања Лука – Босанска Градишка (1959. године).

Босанска Kостајница – Босански Нови – Босанска Дубица (1960. године).

Kључ – Саница (1961. године).

Бања Лука – Ивањска – Мањача (1962. године).

Највећи допринос Наде Милетић је на пољу раносредњовјековне археологије и умјетности, времена сеобе народа и ранславенског доба на подручју данашње Босне и Херцеговине. Поред тога значајан допринос дала је проучавању стећака (монографија Стећци 1982). Нада Милетић саставила је преко 2200 јединица у разним енциклопедијама и лексиконима. Мјесто и улога Наде Милетић у археологији најбоље се препознаје по АЛ БиХ гђе јој припада обрада раног средњег вијека скоро у цјелини. Одликована је Орденом рада са сребрним вијенцем 1973. и Орденом Заслуга за народ са сребрном звијездом, 1989. године.

Умрла је 8. октобра 2002. у Сарајеву

Маријан  Барбара  Венцел

 

Рођена  18. децембар 1932 у Питсбургу, САД, али је своју академску каријеру градила у Енглеској. Након студија филозофије на Колумбиа Универзитету у Њујорку  наставила је студије на Courtauld Institute of Art у Лондону. Њена посјета Босни 50-их година 20. вијека је пресудила да управо та земља постане први предмет њеног истраживања. За тему докторске дисертације изабрала је проблематику средњовјековних стећака. Тема доктората Украсни мотиви на стећцима резултат је њеног дугогодишњег истраживања културно-хисторијског насљеђа Босне и Херцеговине.

Истраживање босанског средњовјековља довело ју је до сарадње са најзначајнијим именима босанске медиевистике. Алојз Бенац, тадашњи директор Земаљског музеја Босне и Херцеговине био јој је ментор, а Влајко Палавестра, Ђуро Баслер, Шефик Бешлагић, Нада Милетић, Павао Анђелић, Марко Вего и многи други пружили су јој несебичну помоћ, подијеливши с њом резултате својих истраживања. Ране шездесете Мариан је провела обилазећи непроходне крајеве Херцеговине и Босне и помно биљежећи мотиве на стећцима. Њен вишегодишњи теренски рад резултирао је књигом Украсни мотиви на стећцима, објављене 1965. године. Ауторица се у свом ђелу није упуштала у доношење великих закључака о стећцима, али је одлучно побијала њихову везу са богумилима. Према Венцел, стећке у средњовјековној Босни су подизали и католици и православци и припадници Цркве босанске.

Њен интерес за средњовјековну умјетност Босне није престао након објављивања докторске дисертације, већ се проширио на поље проучавања обраде метала, које је наставила на Warburg институту у Лондону.

Први рад о босанском стилу објављен је 1985. године, док је књига под називом Босански стил на стећцима и металу, састављена од њена четири раније објављена чланка у којима је изнијела резултате својих дотадашњих истраживања, изашла 1998. године.

Публиковала је преко 30 есеја о босанском културном насљеђу, али и друге наслове са темама из области културе и умјетности.

Њен сликарски опус је везан, такођер, за Босну. Неки њени радови су трајно похрањени у Уметничкој галерији БиХ.

Умрла је од рака 2002. у 69 години живота.

 

 

 

 

Коментари нису дозвољени.