О ђедовима и старом храсту – два текста Милана Карановића

Ђедовски раст – Предање о ђедовима и њиховом храсту

(Милан Карановић, Политика 01.05.1927.године)

Од највећег интереса у жупи Крупа Ђедовски Раст и предања и сећања, која су за њега везана. На једној коси крупске жупе види се група храстова и међу њима дрвена зграда. Из даљине не може се разабрати, да ли је сеоска кућа или сточарска колиба.

Кад се приђе ближе, види се да је дрвена ниска грађевина, на једној, источној страни, заокружена. То је стара црква у Крупи на Врбасу. Откад је саграђена нова црква првих година аустријске окупације у старој цркви свршава се служба божја само једном у години на Спасовдан, кад су сеоска житна масла.

Нарочиту пажњу свраћа међу тим храстовима највећи храст пред црквом, кога зову ,,Ђедовски Раст“ (то значи ,,храст дедова,,). За тај храст везано је ово сећање и одржава се ово предање:

Извесан број људи из извесних угледнијих родова околине Крупе, чим превале шесту годину свога живота, пуштали су браду и косу, носили дугу црну хаљину и рашљаст штап. Звали су их ђедови. Били су предмет особите пажње. Њима су се поносили њихови родови. Жене, деца и млађи људи, кад прођу крај њих који од ђедoва, устајањем су га поздрављали и љубили у руку.

О црквеним саборима заједно су седали сви ти ђедови под овај храст, кога су због тога звали ,,Ђедовски Раст“.

Ту су им слали домаћини част по девојкама и млађим женама, а то је дрвен тас ракије са хлебчићем. Они су на то благосиљали из свег гласа, тако да може чути цео збор: ,, Хвала ти домаћине (по имену и презимену), бане наш и поносе наш! Част чинио од Бога част шчек’о!“

Ова су племена имала ђедове: Мијићи, Чубриловићи, Шамаре, Ковачевић, Тарлаћи, Амиџићи и Михаиловићи. Племе Стрика имали су два ђеда у једно време. Задњи су ђедови: Лука Тешић, Илија Амиџић и Илија Ковачевић помрли првих година аустријске окупације око 1885. године.

На сећање о ђедовима упозорио ме је г. Бранко Загорац, професор у Билећу (Херцеговина). Који је родом из Крупе. Људи, који туже за старим добрим вактом и земаном причају одушевљено до заноса о тим ђедовима. Нарочито са пијететом о њим априча бистар и паметан сељак Ђуро Шамара. Тако сликовито о њима говори, чисто као да гледате групу стараца седе браде и косе дуге, како прислонивши рашљасте штапове седе под овим храстом и већају…..

Један занимљив мрамор код Скендер Вакуфа

( Милан Карановић – Гласник Земаљског музеја год. 40 свеска 2. 1928.)

Када сам разгледао стару цркву у Имљанима, која је већ запуштена, био је са мном Адам Грубач из Имљана и још два старија човека. Црква је облика обичне сеоске куће од брвана. Ушли су кроз раскривено место на крову и износили су иконе покварене од кише и један дрвен комад дугачак 1,14м, који је био прислоњен уз преграду олтарску. Сва тројица рекоше: ,,Баш к’о да је ђедовски штап.“

Тада испричаше о цркви, да је била пре 100 год. у склопу на саставу Кобиљске Ријеке са Угром, сакривена од турака, али далеко од села. У то време живео је у Имљанима старац Адам Грубач, кога су звали ђед, јер је носио браду, дугу косу и ђедовски штап. Имао је велику задругу од 65 чељади. Био је врло ,,згодан,, ,овце су му се хиљадиле, а имао је и 100 говеда и 25 коња. Његовим заузимањем изнешена је црква од реке Угра горе у село. Једни веле, да је добио дозволу од Турака, да пренесе цркву, а по другима за ноћи су пренели брвна и кров и саставили, а Турцима рекли, да је сама црква прешла.

После окупације озидана је нова црква на сред села, а у старој се све доскора служила литургија на Илин-дан, док у новије време није и то изостављено.

Понио сам штап за Сарајевски музеј, јер је сличан штаки на мрамору Вукове Баштине и рашљастом штапу ђедова у Крупи на Врбасу (по причању Ђуре Шамаре из Крупе, који је запамтио последњег ђеда и обећао за музеј израдити такав ђедовски штап)….