Натпис на косовском мраморном стубу

Чловече

иже Сербскије Земље ступаје,

Пришлац ли јеси или сушти ту, Кто јеси и что си,

Јегда придејши на поље сије, Јеже глагољет се Косово,

И по всему узриши плно костиј мертвих, Таже и с њими камено јестатство,

Мене Крстоваображена и знаменана, Посреде зриши просто стојешта.

Да не преминеш и да не презрипш, Јакоже что туње и сујетно,

Но мољу те,

Приди и приближи се, о љубими, И расмотри словеса јаже приношу ти!

И от того имаши разумети којеје ради вини И како и почто стоју аз зде, Поњеже истину ти глагољу,

Не мањше от одушевљенаго, Васа по суштаству хошту ви известити садејана.

Зде некогда велики Самодржац, Чудо земљаноје и Рига Србски,

Иже нарицајеми Лазар, Кнез велики, Благочастију непоколебими стлп,

Богоразумију пучина и мудрости глбина, Огањи ум и страним предстатељ,

Питатељ алчуштим и ништим помилованије, Скрбим помилованије и утешитељ, Иже васи љубеји јелика Христос хоштет.

Ка сему бо својим извољенијем сам собоју Паче же и са васеми својими, бесчисланоје множаство, Јелика под рукоју јего.

Мужије добри, мужије храбри,  Мужије, ваистину, ва слове и ва деле

Јакоже звезди светли блстеште се, Јакоже земља цветци преиспаштрени,

Одеја би златом и каменијем частним украшени, Множајши коњи избрани и златоседлани, Васедивни и красни васадници их.

Васеплеменитих и славних Јакоже кто добри пастир же и предстатељ, Мудро агнаце словесније приводит

О Христе кончати доброје И страданију Венац Вишњеје Слави Причесници бити.

Темже сагласно многоје бесчисланоје множаство Вакупе се добрим и великим Господином,

Добљеју Душеју и Вероју тврдејши, Јакоже на чртог красан и многоуханоје упитеније

На враги устрмише се И суштаго змија поправише

И умртвише звера дивијаго И великаго супротивника

И неситаго ада васејадца, Реку же Амурата и сина јегова,

Аспидово иштеније и јехидново, Штене лавово и василисково, И са њими инех не малех!

О чудеси Божијих судаб, Јет бист добљи страдалац

Рукама безаконима агарјанскима И конац страданију добре сам пријемљет

И Мученик Христов бивајет Велики Кнез Лазар!

Не ин бо други усекну јего, о љубимици,  И сама рука убице того сина Амуратова.

И си васа речена савршише се ва лето 6897, Индикто дванаестаго, месеца јунија петнаести дан, ва вторник,

Час же сушту или шесту или седмому, Не веде, Бог вест!

Ти који Српским земљама ходиш,

Ма ко да си, ма шта да си, странац или овдашњи,

Кад дођеш на поље ово, које се Косово зове,

По њему цијелом угледаћеш пуно костију мртвих,А међу њима видјећеш тада камено биће,

Мене крстоликог и освећеног, Како насред поља усправно стојим

О љубљени,

Немој да прођеш, немој да превидиш,Као нешто безвриједно и ташто, Већ те молим приђи,

приближи се мени, И размотри ријечи које ти приносим,

Па ћеш разумјети тако, зашто у како, А и због чега ја овдје стојим, Јер истину ти говорим,

не горе од живог створа. Све ћу вас по истини извјестити о ономе што се збило.

Овде је некада био велики самодржац, Чудо земаљско и владар српски,

По имену Лазар, велики кнез, Побожности непоколебљиви стуб,

Бескрај богопознања и мудрости дубина, Огњени ум, заштитиник странаца,

Сиротињи помоћ, гладнима хранитељ, Тужнима милост и утјешитељ, Онај који све воли што Христос хоће,

Јер ка овоме стреми својом вољом, И још са својим небројаним мноштвом, Што је под његовом руком:

Jунаци храбри, јунаци добри, Јунаци ваистину, на ријечи и на дијелу,

Као сјајне звијезде блистају, Као земља цвјетићима прешареним,

Одјевени у злато, камењем драгим украшени, И силни коњи одабрани, златоседлани, А на њима коњаници предивни и красни,

Најплеменитији и славни. Као добри пастир и вожд, Мудро јагањце словесне приводи

Да у Христу окончају славно, И да буду страдања вијенац, И учесници у вишњој слави.

Зато сложно и безбројно мноштво, заједно с добрим и великим господином,

Храбре душе и најтврђи у вјери, Као на лијепи дворац и на опојни пир,

На непријатеља се устремише, И правог змаја згазише,

Убише дивљу звијер и противника великог

и незасити ад који прождире све, кажем вам, Мурата и сина његова,

пород аспиде и гује, штене василиска и лава, а с њима других, не мало.

О чудеса божијих судбина!

О пријатељи,

Храбри страдалник безаконим агарјанским рукама ухваћен би и крај мушеништва достојно прима и мученик Христов, Лазар велики кнез,

Јер не посјече га нико други, до сама рука Муратовог сина, крвника тог.

Све ово речено заврши се 6897. Године, дванаестог индикта, петнаестог дана мјесеца јуна у уторак, био је шести или седми час .

Не знам Бог зна.