Манастир Озрен XIV вијек

Храм је посвећен Светом оцу Николају, архиепископу Мирликијском. Манастир је смјештен у Калуђерици, мјесту на планини Озрен, по којој је и добио име. До њега се стиже асфалтним путем дужине 7 километара од Петрова.

Према народном предању манастир је задужбина краља Драгутина који је владао овим крајевима крајем 13. и почетком 14. вијека. Вук Караџић је записао народну пјесму у којој најмлађи син Немањин – Свети Сава не помиње само Хиландар, Дечане, Студеницу и Ђурђеве Ступове већ каже:

„И Папраћу близу Борогова,

И Возућу крај воде Криваје,

Озрен цркву насред Босне славне…“

Први писани помен о манастиру имамо у самом храму у натпису изнад улазних врата из 1587. године, у којем пише да је поп Јаков патосао цркву. Претпоставља се да је градња постојећег храма почела неколико година раније на темељима првобитне цркве из времена краља Драгутина. Поменути поп Јаков се замонашио и своју цркву је претворио у манастир. За вријеме игумана Јакова живописана је црква 1605/06. године. Живописао ју је сликар поп Страхиња. О томе је свједочанство оставио сам фрескописац потписавши се на неколико мјеста у храму. Током конзервације овог животописа 2012. године тим на челу са руководиоцем конзерваторско рестаураторских радова у унутрашњости храма и на зидном сликарству мр Милицом Котур пронашао је остатке још старијег живописа испод живописа који је урадио поп Страхиња, а што потврђује још старију историју манастира.О величини манастира и његовом значају говори и то што се током XVI вијека појављује неколико рукописних књига написаних у манастиру или за манастир. Тако имамо: Панегирик из 1589. године, рад калиграфа Тимотеја, писан у манастиру; Минеј за новембар из 1590. године, рад истога аутора; Метафраст из 1592. године у којем се Тимотеј потписује као ђакон. Ова преписивачка школа радила је и у XVII вијеку. То потврђују и двије књиге из 1677. и 1679. године, које су доспјеле у сремски манастир Раковац.

Крај XVII вијека доноси велика страдања народа овог краја Босне од Турака, што свакако не заобилази ни православне светиње. Предање каже да су Турци посјекли двадесет озренских монаха, али да нису порушили цркву. Манастир након тога „животари“ и о њему се брину околни свештеници, а народ није заборавио своју светињу. Тек 1770. године забиљежена је поправка крова, а претпоставља се да је тада саграђен и манастирски конак (који је обновљен 1856. године). Деценију након тога калуђери Јоаникије и Јосиф обнављају манастирски живот, дограђују и поправљају манастир. По избијању Првог српског устанка (1804), вјероватно због блиских веза са устаницима, манастир је опустошен и опет је остао без братства. Поново, околни свештеници брину се о манастиру. Тек након прибављања дозволе од турских власти 1842. године прота Марко Марјановић са свештенством и народом почиње обнову манастира. Тада је препокривена и манастирска црква. Манастирском храму дозидан је звоник 1879. године, а доласком у манастир монаха Петра С. Иванчевића 1884. године у манастиру се обнавља и монашки живот. Крајем XIX вијека у манастиру је прорадила и манастирска школа. Новосадски сликар Никола Димшић је 1895. године израдио нови иконостас. Овај иконостас се данас налази у селу Бољанић код Добоја. На мјесту старог манастирског иконостаса подигнут је нови 1912. године. Током Првог свјетског рата манастир није претрпио никаква страдања, а након рата 1920. године од Петрова до манастира просјечен је пут.

Други свјетски рат није заобишао ни манастир ни манастирско братство. Дана 14. јула 1941. године усташе хапсе игумана Гаврила и јеромонаха Серафима Љубојевића. Прво их спроводе у затвор, затим у логор, а касније протјерују у Србију. Манастир је тешко оштећен током рата. Сама црква је бомбардована неколико пута, манастирска ризница похарана, библиотека и архива манастира уништени. Након Другог свјетског рата у манастир се враћа јеромонах Серафим који за двије године успијева да обнови манастир и успостави у њему монашки живот.Из послијератне историје манастира треба споменути и страдање епископа зворничко-тузланског Нектарија Круља у манастиру од стране комуниста овога краја и његово протјеривање на Преображење 1953. године. Том приликом епископ Нектарије је изведен пред „народни суд“, с намјером комунистичких организатора да га објесе на орах испред манастира. На крају су га пониженога протјерали из манастира.

Године 1980. замијењен је стари иконостас новим каменим иконостасом којег је израдио Живан Милошевић из Белих вода код Крушевца. Иконе на иконостасу живописао је 1981. године јеромонах Павле Калањ из манастира Градиште код Петровца на мору. Иконе су касније замијењене мозаиком који је урадио Ђуро Радловић из Београда.

Благословом Његовог преосвештенства епископа зворничко-тузланског г. Василија почела је генерална обнова манастира 2003. године, а завршена је 2007. године. Тада је препокривен и обновљен стари конак из 1912. године. Подигнут је нови конак капацитета 60 лежајева са кухињом, гаражама и оставом. Подигнута је велика трпезарија капацитета 200 мјеста са економском зградом. Комплетно манастирско имање је ограђено. Подигнут је објекат са канцеларијом, библиотеком, сувенирницом и простором за паљење свијећа. Тада је поплочана и порта. Обновљено је изворште Калуђерица и асфалтиран пут од Петрова до манастира и кроз економски дио манастира.

Рестаурација живописа у храму извршена је 2012. године. Обнову манастира помогли су Епархија зворничко-тузланска и Влада Републике Српске.

У манастиру се налази нетрулежна рука Свете Марине (Огњене Марије), те честице моштију: Светог краља Драгутина, Светог кнеза Лазара и Часног Крста из Јерусалима.

*https://www.eparhijazt.com