Ново читање натписа на локалитету Оцркавље код Миљевине (Фоча)

Аутори:

Горан Комар
Угљеша Скоко

Овим чланком доноси се опсежна ревизија тумачења ћириличког натписа из села и локалитета Оцркавље код Миљевине. Дефинитивно се одбацује виђење проф. Здравка Кајмаковића (1984) по коме се натписом помиње црква Св. Великомученика Георгија (Ђорђа). Други дјелимично сачувани ред натписа овом приликом је тумачен на основу препознавања двије могућности: глагола знати и свједочити (ВѢДѢТИ; СЬВѢДѢТЕЛЬ ). У тумачење текста укључивао се и г. Немања Миловановић.

Споменик са натписом  налази се недалеко од Миљевине у селу Оцркавље. И локалитет на коме се налази некропола назива се Оцркавље. Некропола броји петнаестак грубо клесаних споменика. Смјештена је на мањем платоу на лијевој страни ријеке Бистрице у склопу новијег православног гробља. Споменици су орјентисани правцем исток-запад и већином су утонули у земљу.

Споменик са натписом је типа сандука и веома грубе обраде. Лежи на западној страни гробља. Видљива су велика оштећења, посебно опсежна на западној чеоној страни у коју је уклесан натпис. Димензије споменика су: 1,50 х 0,90 х 0,70 м. Димензије слова се крећу од 4 до 2,5 цм. Натпис је плитко усјечен.

Унутар гробља се налази велики број старијих надгробних крстова који припадају 18 – 19. вијеку.

Уз гробље лежи и Часна трпеза, десетак корака на југозападну страну. Плоча и ступ часне трпезе нису клесани засебно, већ у једном комаду. Плоча Часне трпезе мјери 1,80 х 0,85 м.

Овај средњовјековни ћирилички натпис објављивао је проф. Здравко Кајмаковић (Наше старине, XVI-XVII, Сарајево, 1984), историчар умјетности који је нас у Херцеговини задужио понајприје описом манастира Добрићево прије потапања дијела ријечне долине Требишњице. Он је учествовао у екипним интервентним истраживањима на Требишњици прије тог догађаја, па смо тако и прилици добити какав-такав увид у стање и бројност, поред осталог и средњовјековних старина у томе преважном за српску историју дијелу херцегове земље.

Приликом истраживања натписа на лок. Оцркавље код Миљевине, проф. Кајмаковић је учинио неколико елементарних погрешака које се тако прибрајају његовим посве погрешним интерпретацијама скоро свих ћириличких натписа на подручју Гатачке Површи и неким локалитетима у Подрињу, објављиваним на страницама часописа „Наше старине“. Овдје ћемо поменути само рјешење кратког натписа на сљемењаку званом „Капела“ у савременом српском гробљу села Кокорина који не гласи: „Овдје лежи Браћко. Послужих мачу поштено“, како га је доживио проф. Кајмаковић, већ: „Овдје лежи Брајко. Послужих мому господину вијерно“. Овдје се управо догодила погрешка какву виђамо у Кајмаковићевој интерпретацији натписа на лок. Оцркавље. Аутор је, наиме, слово Јат замјенио словом ђерв. На тај начин, у тумачење натписа код Миљевине, он је унио посве погрешне елементе, па је натпис читан као да се у њему помиње градња цркве Св. Великомученика Ђорђа, што није случај. На погрешке код тумачења натписа у Модром пољу код Устиколине и низа натписа у Гатачкој Површи указао је Горан Комар у својим збиркама ћириличких натписа (Ћирилички натписи на стећцима, Београд, 2018).

Проф. Кајмаковић је почетком девете деценије 20. вијека посјетио локалитет и том приликом, захваљујући мјештанину Владу Цицовићу, пронашао споменик са натписом. Он је јако оштећен у свом горњем и десном дијелу (чеоне, надглавне стране), материјал је временом отпадао, а и у наше вријеме се додатно оштећује, јер се уз њега налазе модерне гробнице. Дио споменика носи слој малтера који је овдје доспио приликом градње породичних споменика. Најприје треба истаћи да је проф. Кајмаковић својим тумачењем заиста извео прекомјерне и немогуће реконструкције текста натписа. Иако је сасвим могуће да натпис започиње поменом Свете Тројице ( У име Оца и Сина и Светога Духа) како започињу бројни натписи Босне и Хума, ми то никако не можемо тврдити, јер није преостало нити једно слово. У вријеме увида проф. Кајмаковића и данас, види се да су сачувана три слова из другог или трећег реда натписа: ИЧ и полуглас. Затим слиједи дјелимично или потпуно сачувано још пет редова натписа.

Читање натписа проф. Кајмаковића:

(Ва име оца и сина и светога Духа) … А се лежи Доста (презиме на ић) (подиже му си биље)г син Ве(селко-Величко који сагради или обнови) св. Ђурђија и (украси и) дарова иже кто доходи да му се Х(ристу) м(ол)у помени раба божија Доста а тебе б(о)г.

На први поглед је видљиво да су реконструкције несталих дјелова текста прекомјерне, као и да је читање погрешно. У другом реду грешка је учињена препознавањем слова В као шестог слова у реду, а у питању је полуглас којим правилно бива завршена ријеч СИН. Дакле, нема ни говора о помену лица чије би име било Весељко или Величко како то сугерише проф. Кајмаковић. Иза ријечи СИН долази ријеч ЊЕГОВ (ЕГОВ). Име сина ипак не можемо дознати, јер је тај дио споменика нестао.

У трећем реду натписа нема помена Светог Великомученика Ђорђија, скраћивање ријечи „свети“ је неодрживо. Овако како га је доживио проф. Кајмаковић (ст.), могло би такво скраћивање припадати текстовима 19. и 20. вијека. У средњем вијеку, та ријеч се скраћује другачије и то зна сваки почетник у ћириличкој епиграфици (сäти). Трећи ред чува ријеч „сeведетелеи“, а не помен цркве Св. Великомученика Георгија. Дошло је, наиме, као и у случају натписа Брајка на Кокорини, до замјене слова Јат словом Ћ. То јесте невјероватна погрешка. Узгред, ваља поменути да је недопустиво писање имена Божијега малим словима, а такође, не налазимо оправдање за штампање ћириличких натписа латиницом (тако је штампан и комплетан четворотомни зборник средњовјековних натписа Босне и Херцеговине аутора Марка Вега: 1960-1970).

Четврти ред натписа је аутор прочитао тачно, а у петом реду нема помена Христа Бога. Од овог реда данас недостаје завршни дио. Коначно, шести ред је прочитан тачно и он је једини сачуван у цјелости.

Натпис гласи:

Како се види, име покојника и његовог сина је дефинитивно изгубљено. Име или презиме свакако завршава са ИЧ, а сасвим је вјероватно да је уништени горњи дио споменика хранио и поруку о подизању споменика од стране сина који је свакако именован. Нажалост, данас не можемо докучити дио текста у доњем десном углу споменика који је отпао, па ћемо вјеровати проф. Кајмаковићу да су тамо постојала слова која омогућавају да се име позна као ДОСТА.

Koначно, може се рећи да је почетак натписа казивао о Дости чији је син (вјероватно именован) наведен као градитељ-ктитор споменика. Натпис завршава у старим натписима доста честим позивањем намјерника да помене слугу Божију, а њега ће, заузврат, поменути Бог.