Првооткривени средњовјековни натпис на подручју општине Пљевља

Аутори: Горан Комар, Дарко Ђого, Угљеша Скоко, Павле Ратковић

Натпис је у селу Кава, југозападно од Чајнича, пронашао Угљеша Скоко. Ово село се налази у подручју Буковице којa припада општини Пљевља. Ужи локалитет носи име Скјовине. Стећак је постављен изнад десне обале дугачке Бавчића ријеке која се улива у Ћехотину. У средишту села Кава постоји велико средњовјековно гробље са стећцима на локалитету Чајновица, а недалеко од тог мјеста, узводно око 500 метара и црквиште на узвишењу званом Дуб. Осим средњовјековних надгробних споменика у селу Кава, ова ријечна удолина чува и гробља у селима Рудићи, Плањско и Мељена. Бавчића ријека протиче између планинских гребена Рујевице и Маринца, а најближа црква се налази у селу Стречање испод Рујевице. Посвећена је Успењу Пресвете Богородице као и Саборна црква у Чајничу, а у предању се приписује немањићком периоду. Цркву су 1931. године обновили Максим Т. Бојовић и његови синови Тодор и Озрен. Крећући се из Чајнича ријечном долином Бавчића ријеке, пролази се подножјем села: Писоница, Шапићи, Рађевићи, Рудући, Дужице, Заставе, Крћевине, Плањско и Мељена.

Прво истраживање натписа обавили смо 15. маја 2022. године. Натпис лежи на усамљеном преваљеном сљемењаку са постољем који је знатно оштећен. Ситуиран је на његовој дужој западној страни коју по средини расјеца широка и дубока пукотина као посљедица дугогодишњег отицања воде и хемијског растакања материјала. Лијево од пукотине види се представа животиње. Сјеверна ужа страна је украшена стилизованим крстом. Нажалост, западна страна сљемењака, лијево од пукотине која је јасно назначена на нашем цртежу, је веома оштећена и процес осипања и одлубљивања материјала у облику мноштва ситних крхотина је актуелан. Десно од пукотине, сачуван је већи број слова и управо тај дио натписа омогућио је извјесне реконструкције које треба доживјети као изношење одређених могућности. Наравно, јасно се виде неке ријечи и дјелови ријечи: два имена и два глагола.

Читање: Овдје лежи Боја Ратковић. Себе оспокоји … Прави … Урошем.

       Лично име Боја које уводимо хипотетички, пројектовано је на двама чињеницама. Прво, уз горњу ивицу споменика, у његовом дијелу десно од пукотине, може се видјети јасно и релативно дубоко уклесано слово Л које свакако припада почетним ријечима натписа: А се (или: Се) лежи. На тај начин могуће се одредити зону у коју је било усјечено име покојника које извјесно завршава словом Јат. Тако би име било састављено од три слова која је донекле, и поред интензивног круњења површине споменика, могло бити назначено трагом дјеловања глијета старог мајстора. Коначно, без било какве претензије да повезујемо рецентна презимена на територији Пљеваља, желимо подсјетити на присуство у овим крајевима презимена Бојовић. Слово Јат је сасвим кључно за препознавање презимена Ратковић у даљем току натписа у селу Кава.

Облик слова у значајно оштећеном натпису уклесаном на неравној површини, ипак допушта да захваљујући детекцији низа словних знакова натпис смјестимо у вријеме од завршнице 14. до друге половине 15. вијека. Слово Јат је изведено са омчом – постаментом који тендира троугластој форми (иако заобљених углова), а ступ се пружа са средине омче, па такав облик можемо повезати са старијим периодима из којих су дотекли ћирилички натписи и записи на простору Босне и Хума. Слово М је изразито широког захвата, а „кљуном“ који сеже до доње линије и заобљеним, а слова Т и Ш су са четири усправне линије што се виђа у средњовјековним натписима, иако то није чест случај. Сва остала сачувана слова су уобичајеног облика са натписе 14-15. вијека, с тим што можемо примјетити да се слово У са дугачким рачвама сусреће у натписима средине 15. вијека.

Иако тешко оштећен, овај натпис има јако велики значај. На доста пространој општинској територији Пљеваља постоји јако велики број средњовјековних гробаља представљених стећцима. Ипак, тек сада смо у могућности понудити први стари епитаф који највјероватније припада 15. вијеку. Занимљиво је да већ неколико година изводимо рекогносцирања терена и евидентирања старих гробаља на територији Чајнича и да су сви натписи средњег вијека које смо могли пронаћи (а најважнији је натпис попа Прибислава у црквишту Св. Николе у Радожељи) леже у пограничним зонама са сусједним општинама (Горажде, Рудо, Пљевља). Ипак, и овдје, могли смо потврдити сазнања о изразитој концентрацији гробаља са стећцима и црквишта у долинама ријека које расјецају кречњачки плато у коме су смјештена општинска средишта Чајнича и Пљеваља, па и других мјеста у Босанском Подрињу.

У овом крају живо је предање о Грцима који су одселили када је усред љета пао снијег, а хладноћа која је усљедила је створила површицу по којој су отишли. Дакако, овакво предање је раширено у великим дјеловима Херцеговине, па и Босне.

Овај текст се не може објављивати у цјелини нити у дјеловима без изричитог одобрења аутора.

Такви поступци ће се третирати према Закону о ауторским правима.

Коментари нису дозвољени.