Градине на Мајевици

О старим градовима и утврђењима, одвајкада су се, с кољена на кољено до данашњијех дана, испредала разна предања и приче. На планини Мајевици, у близини Лопара и Прибоја постоји седам занимљивих, не истражених локалитета са још занимљивијим називима Градина, Град, Градац, што веома буди знатижељу, јер ти топоними (географски називи мјеста) могу указати на могућност постојања одређених остатака материјалне културе у том подручју.

Шта значе топоними Град, Градац, Градина, Црквиште

Град подразумјева постојање утврђења и административну примарну функцију.

Градац  је мјесто са остацима утврђења. Према топографским одликама и са лингвистичког становишта то је синоним за градиште или градина. Као топоним на подручју Србије јавља се релативно често и готово по правилу означава локалитете са остацима античких или рановизантијских тврђава.

Градина је доминантан, теже приступачан вис, заравњен на врху са траговима утврђеног насеља или тврђаве. У појединим случајевима то је само топографска ознака за положај који својим обликом подсjећа на остатке порушеног утврђења. Топоним је релативно  чест у брдско –планинским подручјима централног и западног Балкана, гдjе је до сада евидентирано преко 2000 градина. Најчешће су у питању праисториjски локалитети, а потом налазишта са остацима касно античких фортификација. Средњовјековни локалитети под тим називом знатоно су рјеђи и то обично они са слабије очувним системом фортфокација, који готово по правилу припадају старијим епохама средњег вјека.

Црквина и црквиште означавају топоним на коме постоје, или не постоје видљиви остаци сакралног објекта. У српском језику распрострањена је употреба суфикса -ина за ознаку нечег пропалог, срушеног или исчезлог (градина, кулина). А још у средњем вijеку мjеста са наставком -иште означавала су напуштена насеља (селиште, трговиште, градиште, катуниште) и објекте (кућиште, црквиште).

 

Списак локалитета на Мајевици

1.    Градина – Козјак
2.    Градина – на путу између Бан брда и Столица
3.    Град (Микин град) – Завршје (Растошница)
4.    Градина – Рожањ
5.    Градац – Рожањ
6.    Јабланград – Мезграја
7.    ??? – Подгора

8. Теочак – Стари град

1.    Градина изнад Козјака

У неколико пасуса у монографији ,,Мајевица с особитим обзиром на етничку прошлост и етничке особине Мајевичких Срба,, може се прочитати о Градини и њеној околини.
,,Опште је предање да су на Мајевици живели некада ,,Маџари,,, и њима се приписују не само средњовековне него и друге старине. Њима се, у првом реду, приписује и ,,мраморје,, (стећци), уопште сва стара гробља (без надгробних споменика), сем муслиманских. Тако се ,,Маџарима,, приписује град на Градини изнад Козјака, затим да је била ,,маџарска,, црква на Црквишту на тој Градини, да се брдо Улошовина на Козјаку зове по ,,Маџару,, Урошу….,,
,,Прича с да су испод Међедника живели Маџари. Силазили су они на месту данашњег села (Козјака) косили овцам атраву: то им био ,,косијак,,, па је од тога, мисли се, настало име Козјак….
Причају још да је на Градини био маџарски град. Сељани ту ископавају комаде земљаног суђа, ка и на Бардачиловцу (где је поуздано праисторијско налазиште). На Градини, каж, има затрпан бунар. Изнад Божића кућа је брдо Црквиште (припада Лопарама): ту је, говере, била маџарска црква, а њихова је била и вода Стублић под Међедником. За брдо Улошовину казују да се зове по Маџару Улошу…,,
И данас се прича да је на Градини био мањи ,,објекат,, и да су на том мјесту одмарали ,,каравани,, који су, наводно, путовали од Сребреника према Теочаку и обратно. На Градини изнад Козјака никад није извршена археолошко испитивање, док је нпр. сусједно брдо Бардачиловац испитано и званично уврштено као археолошки локалитет (бронзанодопско утврђење).

2. Градина (Столице)

Непознато је да о овом топониму, локалитету има било каквих предања. Налази се на узвишењу изнад пута који води са Бан брда према некадашњем репетитору Столицама (највећем врху Мајевице 915.м)

(Погледати Мапу 2.)

 

3.    Град (Микин град) – Завршје (Растошница)

Постоје легенде и приче старијих да су приликом копања ровова у 2. Свјетском рату, војници наилазили на остатке керамике.

(Погледати Мапу 2.)

4. и 5. Градина и Градац у близини Рожња

Два топонима на веома малој удаљености једанод другог. Оба се налазе у селу Рожањ. Градац се налази изнад стзарог пута, а Градина на узвишењу, између засеока Лазићи и Вукмири. У близини се налази и обновљени средњевековни манастир Светог пророка Јеремије, задужбина краља Драгутина.

(Погледати Мапу 2.)

6. Јаблан Град – Мезграја

Јаблан град (кота 451 м надморске висине) истиче се у своме окружењу својим врхом и лијепим гребеном који се пружа од истока према западу. Са сјеверне стране чине га окомите камене литице, а са западне и јужне стране велике и оштре стрмине, једино је могућ прилаз са његове источне стране. Са његових врхова пружа се диван поглед на простор од Дрине преко Семберије и Посавине све до узвишења Удригово у Тобуту, које заклања преостали дио Посавине и даље. У датим историјским условима користећи изузетан географски положај, подигнуто је средњевјековно утврђење Јаблан Град, у вријеме док су овим крајевима владали Мађари. У средњем вијеку утврђења и утврђени градови су представљали главна упоришта за одбрану државне независности, док год није заузето утврђење или утврђени град, држава није покорена. Како је утврђење носило име Јаблан Град, то узвишење је задржало тај назив до данашњих дана. Ово узвишење је безводно, нема воде, док у његовом подножју има више извора питке воде. Између Јаблан града и Виса има изворска вода, такозвана ,,грозничава вода,, ,са сјеверне стране ,,Василина вода,, ,са јужне стране јачи извор воде ,,хајдучка вода,, ,одакле се некадашње рударско насеље Мезграја – Колона снадбијевала водом, а сада се путем водовода снадбијева највећи дио села Мезграје.

С обзиром да у ранијим временима нису постојале могућности избацивања воде на више коте од самог извора, вода се могла само са више коте спуштати на нижу, па је у вријеме кад је Јаблан Град био у пуном развоју вода са Мусли бунара (Билалићи-Теочак), путем водовода доведена на Јаблан град. Само мало навише од Мусли бунара је било средњовијековно утврђење у Теочаку (Стари Теочак) које није довољно истражено као ни Јаблан град, али се зна да су им судбине биле скоро исте. У вријеме средњег вијека промјене државног окружења на овоме простору биле су такве да је тешко рећи ко је овдје био чешћи господар: угарски краљеви, српски деспоти или босански владари. Када су у средњем вијеку први пут поменули ови крајеви Жупа Соли (Тузла) били су дио Србије. Држао их је српски краљ Драгутин од 1284. године, вјероватно је тада и подигао манастире Тавну и Папраћу. Послије тога, због проблема са властелом, уступио је престо млађем брату Милутину, који је Рашком владао тридесет девет година. Драгутин, као сродник мађарског краља, добио је под своју управу дијелове мађарске територије: Мачву са Београдом и дио Срема, нешто источне Босне и Србије са Рудником. Овим простором је владао са титулом Сремског краља.
Руски племић Ростислав Михајлович, зет мађарског краља Беле, влада овим крајевима од 1255. до 1264. године. Такође се поуздано зна да су овдје владали и српски деспоти Стеван Лазаревић и Ђурађ Бранковић. Као илустрација крајње нестабилних односа на овим просторима пред турско освајање може се навести да је, рецимо, град Сребреница у времену од педесет двије године тринаест пута мијењала господара.
Сличну судбину је имао и утврђени град Теочак. У историјским изворима први пут се помиње са српским деспотом Ђурађем Бранковићем 1427.-1456. године, када га преузима од Мађара и врши у њему дограђивања. Вјероватно сасвом мало утврђење прераста у утврђени град Теочак. Легенда каже да је оба града градила проклета Јерина (Ђурађева супруга Ирина Палеолог, Гркиња). Могуће да је тада подигнута и црква у Теочаку (касније претворена у џамију и данас постоји) у којој су неко вријеме биле смјештене мошти Св. јеванђечисте Луке. Мађари су држали Теочак све до 1521. године када су њега, као и Сребреник заузели Турци.
Исту судбину са овим градом дијели и утврђени Јаблан Град за који легенда каже када су га Турци дуго безуспјешно опсједали. Због свог географског положаја и изузетне неприступачности и због утврђења и ободног зида са јужне и источне стране, био је веома тежак за освајача, а погодан за одбрану. Граду се могло прићи само са источне стране која је била боље обезбјеђена и чувана. Тада су Турци прибјегли лукавству. Одлучили су да пронађу и пресјеку довод воде у град са Мусли бунара. Почели су копати попречни канал како би пронашли и пресјекли довод воде у град. Легенда каже да је наишла стара жена и упитала момке што то копају, а они су јој одговорили да траже гдје је водовод за град да га пресјеку како би се предали бранитељи. Баба им је рекла:,,Е, моја ђецо тако ви нећете лако наћи водовод, питање је гдје је и колико дубоко. Него узмите коња ждријебца од двије године па га добро нахраните и не дајте му воде, водајте га овим просторима и гдј екоњ закопа копитом, ту ћете наћи водовод,,. Турци су то и учинили, кад је коњ ожеднио на љетном, топлом дану и почео копитом копати земљу, ту су и нашли воду и пресјекли водовод. Од тада се тај простор између Јаблан Града и Теочака назива Просјека. То је данас раскрсница путева Угљевика, Теочака и Црвеног Брда.
Када су бранитељи града остали без воде у жарко љетно доба, морали су и они прибјећи неком лукавству. Прво су коње потковали потковицам анаопачке и пратили турску опсаду чекајући погодан моменат да напусте град. Када им је то пошло за руком, напустили су град ноћу, а Турци су, видјевши коњске трагове мислили да су браниоци добили појачање. Дуго су оклијевали да уђу у град. Када су коначно ушли, видјели су да је град напуштен.Тако су Турци, према предању, заузели Јаблан Град. Град је тада опљачкан, порушен и напуштен, само су до наших дана остали оскудни трагови некадашњег града и живота у њему.
Шездесетих година прошлога вијека, када је требало много ломљеног камена за градњу путева са тврдом подлогом, јер су до тада у главном били меки земљани путеви, тражен је камен тамо гдје га је најлакше ископати. Људи су увидјели да је најлакше копати камен на Јаблан граду на остацима старог утврђења на мјесту гдје је некад био ободни зид града и објекти у њему. Тада су на самом улазу са источне стране, откривени темељи некадашње цркве, који су потпуно зарасли у шикару и шуму. То је сада управо између њиве и шуме Неђе Бојића и Јовановића. Затим су нађени неки предмети и остаци некадашње насеобине и његових становника. Тако је Петар Марковић (1905.) нашао камени жрвањ за мљевење брашна од житарица (и то оба камена, доњи и горњи у добром стању), кантар тепсијар, бакрену џезвицу за кафу, металну стрелицу, више керамичких посуда, опеке већег формата од уобичајеног, кости од крупних животиња и др. Тада је ту долазио др Здравко Кајмаковић из Сарајева, иначе родом из Модрана и посјетио је тај локалитет као и онај у Теочаку. Жрвањ је однијет у Тузлу, а кантар тепсијар и још неки предмети у Сарајево, јер тада није било музеја у Бијељини да би се то тамо одложило и сачувало.

 Иван Мрковић – Стари Угљевик који нестаје, 2006.

7. Град у Подгори

За овај град или утрвђење немамо никаквих података осим неколико ријечи мр. Мирка Бабића на стр. 26. из Гласника удружења музејских радника РС, Бр. 1. 2003.:

,,У бијељинском крају, односно на сјеверним падинама Мајевице, на крају средњег вијека оформио се систем утврђења од значајног средњовјековног утврђења Теочак до познатог утврђења Сребреник, са још два мања камена утврђења на Јабланграду у Угљевику и у Подгори код Прибоја. И док су оваква средњовјековна утврђења у другим крајевима доста добро истражена, за овдје поменута имамо само одређене историјске податке, нису вршена археолошка истраживања, док су два последња утврђења уопште непозната у литератури.,,

 

8. Теочак – Стари град

Најзначајнији угљевички град у средњем веку је био Теочак. Њега је, као малену утрврду око 1432. преузео српски деспот Ђурађ Бранковић од Мађара и направио копију своје престонице, Смедерева, па у народу још живе легенде о зидању и водоводу којим је текло млеко. Подигнута је и црква, у којој су почивале мошти јеванђелисте Луке, а после је претворена у џамију, данас најстарију у БиХ. Теочак је био престоница племића Матије Војисалића, кога су Турци именовали за „краља Босне“ и држали га са том титулом само током 1476. године.

Превод: Свевероисточно преко(од) села(места) Теочак, лежи на једној округлој, при врху спљоштеној, на северу и истоку каменитој, падајућој карстној купи на 981м надморске висине, елиптична камена(зидна) грађевина. Опасана је једним, око 2м високим каменим зидом и дужине(север-југ) 105м, ширине 62м. На западу и југу затвара се на главном зиду један паралелан зид висине 1м, који нема никакв улаз и свему судећи намењен је за већу заштиту утврђења на овој страни(на југоистоку се налази улаз у унутрашњи простор). Са овим зидом је укупна дужина(север-југ) градине 142м и сирине 100м. Површинске крхотине грнчарије нису нађене на овој гради.