Натпис на камену

Проф Немања Миловановић

(СРЕДЊОВЈЕКОВНО КУЛТУРНО НАСЉЕЂЕ УГЉЕВИКА И ОКОЛИНЕ, Угљевик 2020.)

Неколико корака јужно од претходног стећка стајао је мрамор типа стуба, украшен на јужној страни полумјесецом, а на западној крстом у вијенцу или розети (Вулетић-Вукасовић 1890: 42). Страна споменика на којој се налази епитаф била је окренута ка истоку. Антрополошка анализа костију нам говори да је покојник под овим спомеником био висок 176 цм, те да је у тренутку смрти, којој је узрок непознат, имао око 60 година (Микић 2001: 163).

Натпис је био писан у седам редова. У тренутку првог и другог приређивања постојали су трагови првог, другог и трећег реда, док су остали редови били углавном сачувани (уз оште-ћења уз десну ивицу). До данас је преостао траг трећег реда, а стање 4, 5, 6. и 7. је готово неизмијењено. Виђење другог реда код Вукасовића и Трухелке се драстично разликују, а пошто данас не постоји, нећемо се користити њиховим транслитерацијама. Обојица праве неколике словне грешке и у остатку текста, а које исправља Вего у свом Зборнику (Vego 1970: 135). Вего прави једну словну грешку: умјесто , пише . Трухелка ће овај натпис прогласити важним због некритичког тумачења (којег заправо преузима од свог претходника не указујући било чим на то) да је један од ктитора „редовник народне цркве босанске“. Вего наравно одбацује ту конструкцију, али приликом тумачења петог и шестог реда занемарује оштећења десне стране споменика и пружа читање као да је пети ред сачуван у цјелости: „Поставише на њему камен нови…“; на ту грешку указао је Ш. Бешлагић: „не знамо ко су сахрањени, него само то да су споменик подигли синови…“ (Бешлагић 1971: 197). Име другог сина у низу је оштећено: . Вукасовић ту чита
(добро је детектовао графему i у претходном реду), док Трухелка од i види остатке слова које чита као ?, те тако добија име . Вего се по признању служио Трухелкином транскрипцијом и некритички је преузео читање овог имена иако је препознао слово као и Вукасовић за разлику од Трухелке. У оштећеном дијелу претпосљедњег реда, након i највише могу стати два слова, тако да је име другог сина можда . Епитаф је датиран на прелому XV у XVI вијек. Нудимо сљедећу транслитерацију и читање: