Погреб Срба у раном средњем веку

Др Ђорђе Јанковић
Филозофски факултет у Београду

еферат на VI међународном конгресу словенске археологије, одржаном у Новгороду, августа 1996.

До недавно се ништа није знало о српском погребу из времена пре коначног примања хришћанства. Последњих година је установљено да су Срби имали погреб различит од осталих Јужних Словена, да су правили погребне хумке. Сличне су могилама Западних и Источних Словена, нарочито неким у Пољској. Те хумке су само условно гробови, јер не садрже остатке покојника, који су најчешће били спаљивани. Зато те хумке треба видети као остатке споменика подигнутих умрлим приликом погребних обреда.

У народу су познате под именом „громиле“. То је израз којим су називане и праисторијске могиле. Такви топоними означавају налазишта са средњевековним хумкама, на којима могу бити велике бронзанодобне могиле (Громиле код Србиња и Книна). У новије време чешћи је назив „гомиле“. Сматра се да је гомила хрпа било чега (земље, ђубрета, камена, итд.), док је громила нешто посебно, хумка која садржи нешто. Забележена су схватања да су громиле подизали пагани, да су се на њима молили Богу, приносили жртве и „куда би се дим повијао на ту би се страну окретали при молитви“, као и да су на њима крштавана ванбрачно рођена деца.[1]

Прве громиле је 1898. године истраживао Вејсил Ђурчић, али је мислио да ископава праисторијске могиле, иако је у некима нашао предмете рановизантијског доба.[2] Много доцније, 1957, Павао Анђелић је спровео мала ископавања оштећене громиле у близини Коњица, и определио је као словенски гроб спаљеног покојника VIII столећа.[3] Пет громила истражили су на савремен начин Васил Боронеанц и Јон Стинга, на Великом Острву у румунском делу Дунава, 1976. године.[4] Они су их правилно датовали у VII столеће, али су их без основа приписали домородачком, дачком становништву. Открићем налазишта громила у Љутићима код Пљеваља, уследила су обимнија истраживања у Југославији. Тамо је Драгослав Срејовић 1985. године открио прву средњевековну хумку, а у периоду до 1991. године истраживано је 8 громила. Када су и код Призрена под планином Островицом нађене громиле на 1550 м надморске висине, постало је извесно да се Срби по громилама разликују од осталих Јужних Словена, што је у складу са подацима писаних извора. Затим сам истраживао 1993-1994. године налазишта западно од Дрине, која су у потпуности потврдила ту претпоставку.

О погребу Срба у средњем веку оставили су податке арапски научници Ал Масуди и Ал Бекри односно Ибрахим ибн Јакуб. Наводим превод података Ал Масудија према преводу на руски који је објавио А. Ј. Гаркави:[5]

„Племе које споменусмо под именом Сарбин, спаљује се на огњу, када им умре владар или старешина; они такође спаљују његовог јахаћег коња. Они имају обичај, сличан обичајима Индуса; то смо делимично помињали напред у овом делу, при опису планине Кабха и хазарске земље, када смо говорили, да се у хазарској земљи /код хазарског владара/ налазе Словени и Руси, и да се они спаљују на ломачама“.

Исте податке о Србима понавља Ибрахим ибн Јакуб.[6]

Тадеуш Левицки је изнео мишљење да у овим описима није реч о Србима, јер су Срби Југоисточне Европе (односно Далмације) у X столећу већ били покрштени, а Срби са Лабе и Солаве су били покорени и уништени од стране Немаца.[7] Зато је претпоставио да је реч о опису погреба код Пољака. Овај став је неодржив из више разлога. Остављајући по страни проблем положаја Беле Србије, која се може тражити око горње Висле и у Западном Побужју, и проблем Срба на Лаби и Солави, видећемо да се арапске белешке односе на Србе из римске Далмације.

Пре свега, Ал Масуди није лично био сведок погреба Срба, јер никада није ни путовао по словенском свету. Он је податке прикупио у пограничним крајевима према Византији, како је то показао А. Ј. Гаркави.[8] Извор његових података могли су бити пре свега Словени насељени у Малој Азији, који су пришли Арапима.[9] Зато је очигледно реч о Србима римске Далмације, а не о Србима на северу. Ти подаци се не односе на X столеће, како је то мислио Т. Левицки, већ на VIII столеће. То произилази из народа које Ал Масуди набраја у истом поглављу са Србима. То су Лангобарди, чија је држава уништена 774. године. Затим се у истом поглављу наводи моћан народ Аванџа, који могу бити само Авари односно Обри,[10] а и они су уништени између краја VIII и почетка IX столећа. Ту се спомињу и Дуљеби, којих више нема у време Ал Масудија, итд. Пошто Масудијеви извори потичу из VIII столећа, из времена када далматински Срби још нису коначно покрштени, нема разлога да се његови подаци не односе управо на њих.

Распоред откривених громила углавном се подудара са границама римске провинције Далмације (сл. 1).

Сл. 1. Распоред истраживаних громила са границама и римске провинције Далмације. а – налазишта са истраживаним громилама; б- гробља са спаљеним покојницима VI – VII века

 

1 – Велики Остров, Дунав; 2 – Равна гора, Призрен; 3 – Љутићи, Пљевља; 4 – 5 – Полице и Зубци, Требиње; 6 – Корита, Билећа; 7 – Лакат, Невесиње; 8 – Закмур, Фоча; 9 – Сеоница, Коњиц; 10 – Горња Лијеска, Вишеград; 11 – Озрен, Добој; 12 – Петровац; 13 – Цимеше, Петровац; 15 – Црљивица, Дрвар; 16 – Ресановци, Грахово; 17 – Купирово, Лапац; 18 – 19 – Врбник , Рамљане и Уздоље код Книна.

То одговара подацима из писаних извора IX-X столећа, како грчких тако и латинских, да Срби живе у Далмацији. То је прво податак Анала Франачког краљевства, из 822. године, да Срби „настањују велики део Далмације“.[11] Затим средином X столећа цар Константин VII Порфирогенит бележи да су Срби од цара Ираклија добили области Далмације за насељавање, у којима и живе у његово време.[12] Цар јасно одређује само границе у приморју: од залива Боке Которске на југоистоку, до реке Цетине на северозападу, укључујући велика далматинска острва, Корчулу, Мљет, Хвар и Брач.

Громиле могу бити од камена или земље, што зависи од тла на коме су подигнуте. Покојник је спаљиван, али громиле по правилу не садрже изгореле кости. У њима се може наићи на слаган камен, грумење изгореле земље, ћумур, уломке грнчарије, понекад гвоздене клинове и ретко друге налазе. То показује да се погребни обред састојао од два посебна чина. Прво, покојник је спаљиван или сахрањиван на другом месту. Друго, подизана је громила, односно споменик покојнику.

Покојници су вероватно спаљивани на посебном месту, која још нису истраживана. На њихов могућ положај указују топоними као што су Палеж (5 случајева), Паљевина (2), Изгореница, Пожари, Гариште. Ти топоними у близини громила, обележавају висове који се налазе углавном западно од налазишта громила, понекад удаљени и више од једног километра. Изузетно се и сама налазишта тако зову – Паљевине у Љутићима код Пљеваља. Занимљиво је да се на источним странама може налазити неки врх зван Коњска глава (4 случаја), или Кобиља глава, Коњски бријег, Коњско, Врана глава, Врановина, Врањевина, Врањак, Копито. Учесталост ових топонима на источној страни налазишта може се повезати са податком из арапских извора да су Срби спаљивали и покојниковог коња. Изгледа да је покојнику подизан споменик (громила) приближно источно од места где је спаљиван, у правцу врха у веровању повезаног са коњем. То је несумњиво одраз тада још живих индоевропских схватања о путу душе после смрти.[13] Такво порекло погреба Срба потврђује се оријентацијом громила, према падинама на којима су смештене. Најчешће су на западним падинама (88 случајева), северним (4) и источним (3); за сада нису забележене на присојним, јужним странама.[14]

Отворено је питање шта се радило са пепелом спаљеног покојника. Постоји могућност да су изгореле кости излагане изнад громила, у дрвеним грађевинама. То је обичај познат код Словена северних области.[15] Да су изгореле кости највероватније бацане у реку, показују громиле са Великог Острова у Дунаву. Тамо је у пет истраживаних громила нађена једна изгорела и једна неизгорела људска кост. [16] У тим громилама нађене су бројне животињске и рибље кости. Зато се чини да су обе људске кости доспеле у громиле случајно, да није било намере да се кости покојника сачувају. Пошто је састав тла на Великом Острову повољан за очување археолошких остатака (песак и лес), изгореле кости би се сачувале да их је било.[17] Преостаје да је пепео покојника бацан у Дунав. Није јасно шта се радило са пепелом покојника тамо где није било река. Сачуван је и данас обичај код Срба да се одећа умрле особе веша о гране дрвећа поред потока. Зато се може помишљати да је пепео покојника вешан у нечему на гране дрвета или на дрвене стубове. [18]

Обред подизања громиле састојао се у прављењу обредног станишта, спаљивања тог станишта и потом његовог затрпавања. На крају је на истом месту подизан споменик од дрвета. Остаци обредног станишта налазе се на дну громила. Понекад се тешко могу разликовати од темеља споменика који је подизан над њима. То је нарочито изражено у стеновитим крајевима, где су станишта грађена на каменим темељима. Траг дрвеног станишта може да се установи само уколико не изгори до краја, па остану угљенисани остаци темељњача. Уколико дрвено станиште потпуно изгори, једини траг може бити нагорела земља у тлу, а где је стена, нема ни таквог трага.

Највеће громиле садрже остатке куће са обавезним обредним огњиштем (сл. 2/1). Имају стране дужине 4,5-5 м (Љутићи, Велики Остров), а има их дужине 9 м (Петровац). Громила на Великом Острову садржи укоп за обредно станиште, са црепуљом као дном обредног огњишта или пећи. Такве громиле у Далмацији су надземне. Када су смештене на падинама, једном страном су укопане, а супротна страна је подзидана. Она имају огњишта у средини, начињена од танког слоја глине или у четвороугао наслаганог камена, ограђеног насатично постављеним каменом. Ова камена огњишта изгледом и величином подсећају на поднице забележене код северних Срба у области Солаве и Полабља.[19]

1 – Велики Остров на Дунаву, гр. 2 (по В. Боронеанц, Ј. Стинги); 2 – Уздоље, Книн; 3 – Петровац, гр. 1; 4 – Врбник, Книн, гр. 5; 5 – Клис, Олово; 6 – Вруда, Пљовље; 7 – Доња Згошћа, Какоњ; 8 – Горња Јавланица (по Н. Дудић, Стара гробља и надгробни белези у Србији. Београд, 1995. Ц. 262)

Мање громиле садрже станиште без огњишта. У српском домаћинству уз кућу се подижу мање зграде (вајати), увек без огњишта, за ожењене чланове породице.[20] Истраживана је само једна одговарајућа громила, у Уздољу код Книна (сл. 2/2). Она је садржавала камено постоље страна дугих 2 м. Можда има таквих земљаних громила, а које још нису истраживане (Закмур, Дурмитор, итд.). Њихово постоље, опет смештено на падини, било би насуто између дрвених зидова.

Слична су станишта правоугаоне основе (сл. 2:3) која могу бити камена (Љутићи, Петровац) и земљане (Сеоница). Камена постоља су дужих страна 3,2-3 м, а краћих 2-2,5 м. Земљано постоље које садржи громила из Сеонице, недовољно документовано, има издужену заобљену основу, али је некада вероватно било ограђено дрвеним зидом. Такве куће су покриване полуобличастим кровом од луба (коре дрвета – такозване лубаре), или кровом на две воде (покретна брвнара, кућар).[21] Могу се преносити, расклопити или вући тамо где су потребне. Када се подижу на падинама, морају се подзидати или угловима ослонити на камен или стуб; једна страна може бити укопана.

Громиле кружне основе могу имати огњиште на средини. Оне су пречника око 2-4 м. (сл. 2:4). Огњиште по правилу не садржи сачуване трагове употребе, односно ватре. Огњишта у виду кружне јаме садрже громиле на Великом Острову, под Островицом код Призирена и на планини Озрену код Добоја. Огњиште у виду каменог прстена садрже громиле у Петровцу, као и Врбнику и Рамљанима код Книна. Разлике у врсти огњишта условљене су природом тла и положајем у планини или пољу. Иако у оваквим громилама нису уочени остаци зграда, знамо за њихов изглед из етнолошких примера. То су станишта у виду купе, пречника у основи око 2 м, начињена од грања (такозвана сибара, дубирог, бусача, итд.).[22]

Најбројније су кружне громиле без огњишта. Нађене су у Љутићима, Зубцима, Кориту, Лакту, Цимешама, Ресановцима, Купирову, Врбнику и Рамљанима. Пречника су 2-4 м.

Неке громиле се издвајају својим склопом. У Љутићима је у основу једне громиле, у стену, укопана јама дубине 0,35 м. Њене величине су 0,8 x 0,6 м (дно), односно 1,4 x 0,7 м (површина).

Неке громиле су начињене од преправљених бронзанодобних могила. Само је једна таква истраживана, у Врбнику код Книна. Пречника је око 15 м. а висине 1 м. Око средишњег дела начињеног од наслаганог камена, распона око 6 м насут је прстен, сада сачуван у виду земљаног насипа. У громили је нађен гвоздени клин, а на самом дну траг зашиљеног стуба пречника 0,1 м. Како су те громиле у целини изгледале још није јасно.

Разлике међу громилама нису случајне. Значајно је да се оне не разликују просторно, што значи да је реч о истим погребним обичајима на јединственом културном простору. Несумњиво свака поједина врста громила одговара друштвеном положају покојника. Громиле са остацима кућа припадају домаћину или домаћици, односно старешини породице. Громиле које садрже четвороугаоне основе станишта, а без огњишта, припадају осталим одраслим члановима породице. Мале кружне громиле без огњишта, највероватније су дечије. Кружне громиле са огњиштем припадају пастирима. Овакво разврставање громила у потпуности се подудара са српским друштвом описаним на истом простору у овом веку.[23]

1 – Ресановиц, Грахово; 2 – Цимеше, Петровац (по В. Ћурчићу); 3 – Љутићи, Пљевља; 4 – Велики Остров (по В. Боронеанц, Ј. Стинга, цртеж без сразмере); 5 – Уздоље, Книн.

Доста чест налаз у громила су комадићи ћумура. То могу бити само безлични комадићи, или делови грана. Нађени су на готово свим истраживаним налазиштима (Велики Остров, Островица, Љутићи, Закмур, Сеоница, Озрен, Купирово, Врбник, Рамљане, Уздоље). Њихов положај на дну громиле указује да би могли бити остаци кађења, обредног чишћења тла. Остаци запечене земље, ако нису део огњишта направљеног у громили, могу бити разбацани по њеној унутрашњости (Љутићи, Црљивица, Купирово, Ресановци, Врбник, Уздоље). Тада су то несумњиво делови уништеног огњишта у дому покојника.[24] У громилама су налажене поломљене животињске кости, понекад нагореле (Велики Остров, Љутићи, Сеоница, Црљивица, Ресановци, Врбник, Уздоље). То су најчешће кости оваца, коза, али и птица и риба. То су свакако остаци погребне гозбе – тризне, даће, помена. Други предмети из громила по правилу су такође остаци тризне, а не прилози. Њихов избор није се битно мењао кроз време.

Најстарије громиле нађене су у Ресановцима код Грахова. Једна громила је датована богатим налазима (сл. 3:1): новцем цара Валенса (364-378), бронзаним прстеном, гвозденим кресивом, уломцима касноантичког стакла, са по 1-3 дела касноантичке амфоре, тањира, здела, бокала, крчага, великог лонца, итд. Већим бројем уломака заступљена је једино чинија, рађена без употребе витла. Нађен је само један уломак лонца, такође рађен без употребе витла. У громили су били горњи и доњи део жрвњева ручног млина. Све то заједно делује као поломљени предмети домаћинства. Истом времену, или ранијем V столећу, припада громила из Црљивице код Дрвара, са деловима лонца рађеног без витла и касноантичког крчажића.

Шестом столећу вероватно припадају многобројни налази грнчарије рађене гњетањем из Сеонице код Коњица. У Сеоници нема украшене грнчарије, чак ни јамица на ободу, а украс је особен за позније VI столеће и правило у VII столећу. Истом времену, можда каснијем VI столећу, припадају громиле нађене уз рановизантијску цркву у Цимешама код Петровца. Оне су подигнуте на слоју рушевина IV-V столећа. Вејсил Ћурчић је у три од 19 громила нашао скелете, а уз један скелет је био пар бронзаних наруквица(сл. 3:2). У другим громилама нашао је „коленасту“ бронзану фибулу, а у једној позлаћену сребрну укосницу – писаљку и гвоздени „римски“ кључ. Црква и громиле могу бити истовремене, па указују на доба покрштавања Срба. [25]

Наредни слој громила припада VII столећу, односно добу од коначног насељавања Словена на Балканско полуострво до досељавања Бугара (Љутићи, Велики Остров). У Љутићима код Пљеваља су нађени делови византијског посуђа рађеног на брзом витлу, међу којима и део дна зелено глеђосаног мортарија. (сл. 3:3)[26] На Великом Острову је нађена грнчарија рађена на витлу, украшена углавном чешљем, слично налазима из насеља на десној обали Дунава[27] и неким комадима из Љутића(сл. 3:4). Сличне чешљем украшене грнчарије, рађене на витлу, има код Срба између Лабе и Солаве.[28] На Великом Острову су у једној громили нађени врх стреле, а у другој шиваћа игла, нож и тег начињен од античке опеке. То могу бити прилози. Уломци посуђа нађеног на дну су делови домаћинства покојника, а они нађени у горњем слоју су остаци тризне или даће.

Најмлађа громила, из Уздоља код Книна, поред животињских костију, садржи само уломке грнчарије (сл. 3:5). Скоро сва је рађена на витлу, а украшавана је чешљем и шиљком. На једном комаду се налази ребро украшено печатањем. Таквих уломака има на оближњим утврђењима. Горње датовање ове громиле одређено је франачким освајањима почетком IX столећа, у рату са Византијом 799-812. године.

Мало је података сачувано о изгледу споменика подизаних на громилама. У две громиле у Љутићима нађена су по два гвоздена клина, а у Врбнику у две громиле по један клин. Може се нагађати да су окивали дрвене штитове, или да су повезивали дрвене делове споменика. Како су могли изгледати споменици на громилама, показују примери из позног средњег века. То су камени надгробни белези, стећци, коришћени на истом простору као и громиле. Неки од њих су обликовани у виду куће без прозора и врата, са двосливним или четворосливним кровом, а има их углавном у североисточној Босни.[29] (сл. 2:5). Много су бројнији они на којима је приказана грађевина са шест или више стубова, покривена различитим крововима – равним, на две или четири воде [30].(сл. 2:6) Раширени су између Полимља и Неретве, али и даље на запад. Ови надгробни белези од камена, подражавају оне прављене од дрвета. Нема сумње да у њима треба видети „ступове“ из Предања о прошлим временима.[31] Ретко се појављују и камени споменици у виду стуба, са записом[32].(сл. 2:7) Из новијег времена сачувани су дрвени оквири изнад гроба, који служе да држе хумку да се не распе.[33](сл. 2:8)

Громиле су груписане најчешће у мале скупине до 30 хумки, затим у скупине од 100 до преко 500 громила, и на крају у скупине са око 60-70 громила. Смештене су дуж путева (често римских), на превојима, планинским и брдским косама. То су по правилу предели повољни за сточарење. У приморју, код Книна, то су стеновита поља изнад плодних долина, на надморској висини око 350 м. Највиша налазишта су на преко 1500 м надморске висине – на Равној гори под Островицом код Призрена, на Дурмитору и другим планинама. Ово јасно показује да су се Срби некада бавили претежно сточарством.

Да се живот заиста одвијао у планинама, показују топоними типа „игриште“. Према Предању о прошлим временима игришта су места друштвеног живота, где се окупљало становништво околних насеља.[34] Такви топоними се код Срба налазе по правилу на врховима планина или уз њих. За окупљања су игришта коришћена до пре 20-30 година. На планини Требави то је Игралиште (надморске висине 480 м), где се народ окупљао за Божић, без свештеника; на Копаонику поред Ибра је Игриште (1088 м); поред реке Босне на планини Раван је врх Игришћа (1302 м); на Јавору северно од Дрине је врх Игриште (1406 м), на Јахорини западно од Дрине и северно од Неретве је Игриште (1451 м), а на планини Тари источно уз Дрину је врх Збориште (1544 м).

Громиле јасно оцртавају српски етнички простор у раном средњем веку, што се надовезује и уклапа у области са другачијим видовима сахрањивања (сл. 1). Северно од области са громилама, у Посавини, нађене су урне у равним гробљима у Сланкамену у Срему, у Дворовима код Бијељине, и у Петошевцима код Лакташа, близу Бања Луке.[35] Таква гробља нађена су и на јужном приморју – у Кашићу код Задра и у Бакру близу Ријеке (Дуљеби?).[36] Област громила такође омеђују и гробља сахрањиваних покојника. То су гробља Коман културе, која се простиру између Охридског и Скадарског језера.[37]

Сада установљен погребни обред Срба, попуњава велику празнину у прошлости Јужних Словена. Очигледно је да су се Срби битно разликовали од племена Јужних Словена, који су спаљене остатке покојника сахрањивали у земљу, или од придошлих Хрвата, који нису спаљивали покојнике. Та посебност се назире и у другим видовима материјалне и духовне културе. Срби су изгледа више подизали надземне куће. Те куће, као и положаји громила, указују на претежно сточарску привреду Срба и ратничку природу. То се све уклапа у податке о Србима које су пренели Ал Масуди и Ибрахим ибн Јакуб.

На крају, треба нагласити да су ово нова открића, која тек треба усагласити са подацима о Словенима у области Карпата, где изгледа има сличних могила.[38] Хумки без остатака покојника има у Повислењу и у Западном Побужју, што се подудара са распоредом топонима сложеним од „Срб“.[39] Треба очекивати да се временом сличан погребни обред установи у области савремених Бојка, где се може тражити земља одакле су Срби населили римску Далмацију.[40] Громиле такође треба очекивати између Лабе и Солаве у данашњој Немачкој, и можда у другим пределима.

Напомене

1. В. Чајкановић, О врховном богу у старој српској религији, Посебна издања Српске краљевске академије, CXXXII, Филозофски и филолошки списи 34, Београд 1941, 136-137.

2. В. Ћурчић, Старине из околине Босанског Петровца, Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини XIV, Сарајево 1902, 229-255.

3. И. Анђелић, Два средњовјековна налаза из Султића код Коњица, Гласник Земаљског музеја XIV, Сарајево 1959, 205-209.

4. V. Boroneanţ, I. Stîngă, Cercetările privind secolul al VII-les de la Ostrovu Mare, comuna Gogoşu, din zona hidrocentralei „Porţile de Fier II“, Drobeta 1978, Turnu Severin, 87- 107.

5. А. Я. Гаркави, Сказания мусльманских писателей и славянах и руских, Санктпетербургь 1870, 136-137.

6. T. Lewicki, Obrzędy pogrzebowe poganskich Słowian w opisach podróżników i pisarzy arabskich głownie z IX-X w, Archeologia V, Warszawa-Wrocław (1952-1953), 151.

7. Исто, 151-152.

8. А. Я. Гаркави, наведено дело, 120-123.

9. Свети Теофан, Хронографија, 348, 16-20; 364. 11-15, 30 – 366. 23; 367. 9-12; 428. 24-25; Патријарх Нићифор, Бревијар, 36. 17-37. 9; Византиjски извори за историју народа Југославије, Београд 1955, 223. 226-230, 241-242.

10. А. Я. Гаркави, наведено дело, 137: „Подль этога царя из славянскихь царей живеть царь Аванджа, имеющий города и обширныя области, много войска и военныхь припасовь; онь воюеть сь Румомь, Ифранджемь, Нукабардомь и сь другими народами, но войны эти не решительны“.

11. Einhardi Annales, Annales Regum Francorum, Pertz, Monumenta Germaniae I, ad anno 822.

12. Константин Порфирогенит, Спис о народима, глава 32-34, 36; Византиjски извори за историју народа Југославије II, Београд 1959, 46-50, 59-63.

13. В. Чајкановић, наведено дело, 31, 61; Я. Е. Боровский, Мифологический мир древних киевлян, Киев 1982, 68-69, 99.

14. П. Б. Пандей, Древнеиндийские домашние обряады (обычаи), Москва 1990, 280; В. Н. Топоров, Заметки по покоронной обрядности, Балто-славянские исследавания 1985, 28-29.

15. Упоредити H. Zoll-Adamikowa, Wczesnośredniowieczne cmentarzyska ciałųpalne Słowian na terenie Polski I, Wrocław – Warszawa – Krakow – Gdansk.I-II, 1975, 1979.

16. V. Boroneanţ, I. Stîngă, наведено дело, 100-102.

17. За такве примере упоредити G. Wetzel, Slawische Hьgelgrдber bei Gahro, Kr. Finstеrwalde, Veröffentlichungen des Museums für Ur- und Frühgeschichte Pótsdam 12, Berlin 1979, 1129-155.

18. П. В. Пандей, наведено дело, 206-207.

19. H. Brachmann, Slawische Stämme an Elbe und Saale, 1978, 23.

20. Ј. Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље, Београд 1922, 379.

21. Исто, 350-351.

22. Исто, 349-350.

23. Исто, 374-381.

24. П. Б. Пандей, наведено дело, 207-209.

25. Константин Порфирогенит, Спис о народима, глава 32; Византиjски извори II, 49.

26. J. Hayes, A seventh-century pottery group. Excavations at Saraçane in Istanbul, Dumbarton Oaks Papers 22, Washington 1968, 206, broj 23-25.

27. М. и Ђ. Јанковић, Словени у југословенском Подунављу, Београд 1990, 21, 101- 103, 110-111.

28. Die Slawen in Deutschland, Berlin, 1985, 26.

29. Ш. Бешлагић, Стећци – култура и уметност, Сарајево 1982, 372-379.

30. Исто, 359-371.

31. Повесть временных лет I, Москва 1950, 15, 211; Б. А. Рибаков, Язычество древней Руси, Москва 1987, 89-92.

32. Ш. Бешлагић, наведено дело, 104; М. Вего, Зборник средњевјековних натписа Босне и Херцеговине, Сарајево 1970, број 118 и 246.

33. В. Марковић, Дрвене гробнице у околини Рудог, Гласник Земаљског музеја VII Сарајево 1953, 357-319.

34. Повесть временных лет I, 15, 211.

35. М. и Ђ. Јанковић, наведено дело, 25, 90, 104-105; I. Čremošnik, Die chronologien der aeltesten slavischen Funde in Bosnien und Herzegovina, Archeologia Iugoslavica XI, 1970, 100- 101; З. Жеравица, Ранославенска нeкропола Багруша у Петошевцима код Лакташа, Гласник Земаљског музеја, Археологија, 40-41, Сарајево 1985-1986, 161-164.

36. Ј. Белошевић, Материјална култура Хрвата од VII до IX столећа, Загреб 1980, 46-48; Z. Vinski, Gibt es frьhslawische Keramik aus der Zeit der südslawischen Laudnahme?, Archeologia Iugoslavica I, Beograd 1954, 71-73.

37. Последњи је о њој писао Б. Бабиќ, Денешните територии на Република Македонија и Република Албанија во VII и VIII век, Цивилизации на почватa на Македонија 2, Скопје 1995, 153-182.

38. И. П. Русанова, Изучение славянских поселений у с. Черновка, Археологические открытия 1979, Москва 1980,

39. H. Zoll-Adamikowa, 1975.; T. Lewicki, Litzike Konstantina Porfirogenity i Biali Serbowie w po’lnocej Polace, Rocznik Historicens XXI, 1956, 9-32.

40. Константин Порфирогенит, Спис о народима, глава 32, Византиjски извори за историју народа Југославије II, Београд 1955, 46.

 

Др Ђорђе Јанковић

Катедра за средњевековну археологију, Филозофски факултет, Београд
предмет: средњевековна археологија

Кратка радна биографија

Запослио се 1971. у Музеју Крајине у Неготину. Од 1977. до 1978. ради у Археолошком институту у Београду, а потом на Филозофском факултету, као асистент за средњевековну археологију. Магистрирао је 1977. са темом „Обала Дунава између Сипа и ушћа Тимока у VI-XII веку“, а са темом становништво Балкана у VI и почетком VII столећа“ докторира 1987. године. Ментор је био професор Др Јован Ковачевић. У звање доцента изабран је 1988. године, а за шефа Катедре за средњевековну археологију 1997.

Изабрана библиографија

Покретни налази са некрополе и утврђења код Кладова, Старинар XXIV-XXV, Београд 1973-1974 (1974), 201-225 – Le mobilier archeologique de la necropole et de la forteresse pres de, Kladovo, 226. (У чланку су објављени и разврстани цртежима предмети краја III – краја IV столећа, нађени приликом изградње бродоградилишта и током археолошких ископавања тетрархијског пресидијума: 13 фибула, 6 наруквица, 4 пређице и копче, итд., као и 24 посуде из некрополе и преко 160 примера кухињске, глеђосане и друге грнчарије.)

Средњевековна грнчарија доњег српског Подунавља, Balcanoslavica 3, Прилеп-Неготин 1974 (1975), 89-112 – The Medieval Pottery of the Serbian Lower-Danube Basin, 113-119.
(У чланку је разврстана и датована грнчарија VI-VIII и XI-XVI столећа, прикупљена ископавањем и рекогносцирањем, у областима Доњег Милановца, Кладова и Неготина.)

Истраживање споменика у Врелу, Шаркамен, Старинар XXXI, Београд 1980 (1981), 87-92 – Etudes des monuments de Vrelo, Љarkamen, 93. (Објављен је налаз делова порфирне, седеће статуе цара из доба тетрархије, и постоља на коме се налазила, откривених западно од Неготина.)

Подунавски део области Аквиса у VI и почетком VII века, Археолошки институт, Грађа 5, Београд 1981, 1-194 – La partie danubienne de la region d’Aquis au VIe et au debut du VII siecle, 195-232. (У књизи су разврстана утврђења, грнчарија фибуле и други предмети, датовани у више слојева рановизантијског доба, на основу наслојавања, типологије и анализа византијског новца и писаних извора.)

Нека запажања о властелинским шлемовима на ликовним представама у Србији XIV-XV столећа, Зборник филозофског факултета A XVI, Београд 1989, 147-162. (На основу представа шлемова са или без личине, на живопису, новцу, печатима, грађевинама и другом, установљена је њихова традиционална употреба у југоисточној Европи, а ликовно представљање као грба само у српским земљама, под утицајем запада.)

(са М. Јанковић) Словени у југословенском Подунављу, Музеј града Београда, Београд 1990, 1-141 – Les Slaves du bassin danubien Yougoslave, 143-149. (У монографији – каталогу, обрађено је преко 1000 предмета V-XIII столећа, који припадају Словенима и народима са којима су Словени живели у Подунављу, прикупљених из близу 30 установа бивше Југославије.)

The Serbs in the Balkans in the Light of Archaeological Findings, The Serbian Question in The Balkans, Faculty of Geography – University of Belgrade, 1995, 125-146. (Помоћу археолошких, епиграфских, писаних и етнолошких извора, дефинисана је култура Срба у прошлости, помоћу које је одређен простор етничког језгра Срба између Поморавља и Поуња, Посавине и Јадранског мора, у континуитету од раног средњег века.)

Српске громиле – Свесловенски савез и К. реч, Београд, 1998, 174. стране (Књига о српском начину сахрањивања у Средњем веку.)

 

Коментари нису дозвољени.