Повеља краља Стефана Дабише Дубровнику

Повеља писао логотет Томаш 17. јула 1392. године у Доњим Крајима, у Лушцима.

Превод:

У почетак Оца, у испуњење Сина и силаском Светога Духа, који на почетку дивним утврђењем небеса утврди и васељену својом вољом основа, Милосрдни, из милости човекољубљиво сиђе с небеса на земљу, и људску природу која је због преступа пала, собом је обожио и на небеса уздигао. Тиме је све од непостојања у постојање било постављено, тиме су и изгубљене овце дома Израиљевог истинском пастиру Богу сведржитељу биле враћене, тиме се и скиптри царски по целој васељени утврђују и поносно славе Бога сведржитеља. Тако и ја, Стефан Дабиша, по милости његовог божанства, краљ Срба, Босне и Приморја, удостојен бих да царујем у земљи родитеља и прародитеља наших, да извршавам правду и поштујем правила, да дајем милости и записе, да дајем веру градовима и ономе чиме владам, малима и великима, свакоме према његовом достојанству, и тако ми Краљевство стоји у миру и слави. И тада дођоше у славни двор Краљевства ми у Трстивницу племенити и мудри мужеви, властела и поклисари славног града Дубровника Стефан Лукаревић и Рафаил Гучетић, са достојним и скупоценим даровима и почастима од споменутог града Дубровника, властеле и Општине. И ти споменути поклисари са сваком љубављу од нас тражаху и настојаху за уговоре и законе и за слобоштине реченога града, које су имали у повељама с нашим родитељима и прародитељима, с господом српском, рашком и босанском, да бисмо и Ми, по обичају речене господе, њима потврдили и установили слобоштине, законе и уговоре и повеље наших претходника, господе српске, рашке и босанске. И Ми, чувши и разумевши њихове сличне, разумне и прикладне молбе, и посаветовавши се са превисоком госпођом, Богом дарованом ми краљицом кира Јеленом, и са властелом и велможама Краљевства ми, учини милост Краљевство ми споменутом граду Дубровнику и властели и Општини дубровачкој по свим нашим листинама и повељама – за њихово пријатељство потврдисмо им све повеље споменуте господе српске, рашке и босанске, и повељу господина краља Стефана Твртка, коју је издао споменутом граду Дубровнику 10. априла 1378. године од рођења Христовог, и све друге повеље и слобоштине, законе и уговоре претходне и последње које је њима учинио и записао речени господин краљ Стефан Твртко, да је довека споменутом граду и његовој Општини тврдо и неоспориво од нас и наших наследника; такође, да су увек сигурни у све споменуте повеље и у законе, уговоре и слобоштине речене господе српске, рашке и босанске. И споменута властела и поклисари града Дубровника примише и обавезаше се давати Краљевству ми од споменутог града и Општине српски доходак, две хиљаде препера динара дубровачких, сваке године на Дмитров дан, по закону и договору како су давали и нашем брату светопочившем господину краљу Стефану Твртку. И на то више писано заклех се ја, речени краљ Стефан Дабиша са Богом дарованом ми госпођом краљицом кира Јеленом, на светом јеванђељу и на часном Крсту Господњем, и са властелом Краљевства ми: с војводом Хрвојем, с војводом Влатком усорским, с кнезом Стипојем Хрватинићем, с кнезом Радосавом Прибинићем, с кнезом Добросавом Дивошевићем, с тепачијом Баталом, с кнезом Гојаком Драгосалићем, жупаном Тврдисавом Туицом, с кнезом Вучихном Влатковићем, с кнезом Воисавом Војводићем, с кнезом Вукцем Нартичићем, жупаном Радојем Радосалићем, жупаном Јурјем Тихчиновићем, с дворским Станцем Прекушићем. И све да буде трајно и непорециво до века нашег и њиховог. Ко би ово оскврнуо или порекао – да све клетве на њега падну, и да је проклет Богом Оцем, и Сином и Светим Духом, и од свих који су Богу угодоли. Писано у честитој војсци Краљевства ми у Доњим Крајима, у Лушцима, руком драгог ми слуге логотета Томаша 17. јула 1392. године од рођења Господа Христа.

Стефан Дабиша, милошћу Господа Бога краљ Срба, Босне и Приморја, и госпођа краљица кира Јелена.

Литература: Срђан Рудић, Повеља краља Стефана Дабише Дубровнику, Стари српски архив 6, Београд, 2007.