Повеља краља Твртка Твртковића дубровчанима
Повеља босанског краља Твртка Твртковића дубровчанима, писана на Бјелим Селиштима у Трстивници 24.06.1405. године
Превод:
У почетак Оца, у испуњење Сина и Светог Духа, који на почетку дивним утемељењем небеса утврди и васељењу основа, милосрђе пак милости човекољубиво сиђе с небеса на земљу, и људску природу која је због преступа пала, собом је обожио и на небеса узнео. Тиме је све од непостојања у постојање било постављено, тиме су и изгубљене овце дома Израиљевог истинском пастиру господу Богу, своме сведржитељу, биле враћене, тиме се и скиптри царски по целој васељени утврђују и поносно славе Бога.
Тако пак и ја, Стипан Твртко Твртковић, по милости господа Бога мога краљ Срба, Босне, Приморја, Хумске земље, Доњих краја, Усоре,Соли, Подриња, западних страна и к томе, удостојен краљевати у земљама родитеља и прародитеља наших, био сам заједно окупу с господином Хрвојем, херцегом сплитским и кнезом Доњих краја и с кнезом Павлом Радeновићем и с војводом Сандаљем и са свом властелом и с велможама Русага босанскога. Пошто смо разговарали и беседили без иједне зле помисли зацело завршено, нађосмо и увидесмо, како су град Дубровник и властела дубровачка од постанка Босне и Дубровника били вазда верни и веома срдачни пријатељи нашим прецима и нама, и к томе, али им рат намете и мир прекрши. И њима који су у праву, направи велику злобу и штету учини Остоја, бивши краљ Босне. Нађосмо и увидесмо да им је све против Бога и правде учинио, заклетве порекао и повеље, које су учинила и записала господа прва босанска, рашка и српска граду Дубровнику, а наши родитељи и прародитељи и све велможе босанске потврдили, хтеде (Остoја) да им оспори и оскрнави без иједног њиховог зла узрока. А све то чисто и јасно увидесмо.
И ту дође краљевству ми властелин и поклисар славнога града Дубровника, кнез Никола Гучетић, са сваком наклоношћу и милосрђем. И зато да је знано свакоме коме се достоји, како свесрдно и вољено и милосрдно примамо и примисмо од данас па даље, докад свет постоји, властелу и сву Општину града Дубровника за нашу срдачну браћу и пријатеље, како су их прихватали преци наши до онога дана, до кога им мир прекрши Остоја, бивши краљ. И још да је знано свакоме, коме се достоји, како госпоство ми са свима свесрдно поновисмо, потврдисмо и боље утврдисмо и у веке установисмо граду Дубровнику и његовој властели, како је у повељама господина краља Твртка и у повељама господина краља Дабише и у повељама бившег краља Остоје. Тако и ми, господин краљ Твртко Твртковић потврђујем и утврђујем све законе, услове, повеље и записе с мојом властелом краљевства босанског, како су имали с господом босанском, рашком, српском, онако како им је садржано у повељама господина краља Твртка и у повељама господина краља Дабише и у повељама бившег краља Остоје. И још им потврђујем она села у Приморју и земљу, што им је садржано у повељи бившег краља Остоје.
И још да је на знање свакоме, јер би реч и спор између краљевства ми и властеле дубровачке за село Лисац и засеоке Имотицу и Трновицу, јер не беху написане поименично у повељи, коју имају за Приморје. Рече њима краљевство ми: „То није ваше“, а властела дубровачка одговори: „Господине краљу, разуме се да је наше, јер по њиховој милости господин краљ и сва Босна да нам све Приморје од Курила до Стона са свим селима и засеоцима и са правинама и са свим котарима, да је наше до века и наших последњих, да ти речени Лисац, Имотица и Трновица су имовина, села и земља од котара реченог Приморја“. И то чувши краљевство ми, имајући савет и потпун договор с господином херцегом Хрвојем и војводом Сандаљем и са другим велможама краљевства ми, са свима; ако не беху у повељи поименично писани, да Дубровнику то не наноси штету, јер су у котарима реченога Приморја.
Нађосмо и увидесмо да су речена села Лисац, Трновица и Имотица дани Дубровнику с Приморјем и зато припадају властели и Општини дубровачкој. И зато са свима свесрдно потврђујемо и утврђујемо село Лисац, Трновицу, Имотицу и да припадају властели и целој Општини дубровачкој, са свим правима и котарима што им припада у веке векова тврдо и крепко њима и њиховим последњим, како се све остало Примоје садржи у повељи бившега краља Остоје, у којој је записано цело Приморје, тако и ова три речена села да су им вечно. Тако заповедисмо да им се у овој повељи упишу, потврде и установе у вечно памћење.
А ја господин краљ с господином херцегом и по савету властеле босанске поводом тога учиних, да је знано свакоме који год је Бошњанин или краљевства ми босанскога (припадник) пре рата био дужан било коме Дубровчанину, или поклад имао од Дубровчанина, или му узето на веру господску, а може Дубровчанин то истином доказати, да се Дубровчанину врати и плати. И свако убиство човека, крвопролића, која су у овом неправедном рату учињена и све ране и убијања и зле речи и намерна зла, која су била међу босанским и дубровачким људима, обе стране миримо – јер господин херцег то међу нама учини – свесрдно праштамо и благословимо. И тако захтевамо и заповедамо да нико не може нити сме споменути ни тражити крв, ни освету, ни вражду, ни у једно време док свет постоји.
Ко се нађе да ово наруши, да је господству ми неверан и да се уништи. А што су војвода Сандаљ, кнез Павле Раденовић, или други Бошњанин краљевства босанског, узели коме год Дубровчанину иметак или нешто друго у овом рату, томе плену да је судија кнез Вукац Хранић и с њим други властелин босански, кога краљевство ми пошаље. И њима и с њима заједно да буду судије два властелина дубровачка, које Општина дубровачка пошаље. А овим судијама да буде станак у Конавлима или у Требињу или у Попову, једно од ова три места, где буде воља кнеза Вукца Хранића. А што буде одлучено и обзнањено од ових четирију судија, или већина од ових четирију речених судија, да је дубровачким људима узето криво и неправедно, да се врaти и плати. А што буду одлучили речене судије у вези са тим пленом, да је тврдо и становито и да нико то не може порећи. А томе станку у реченом месту рок је шест месеци од данас па даље. Ако ли кнез Вукац и други властелин босански, речене судије, не дођу у овом року због било које потребе краљевства босанскога или она два дубровачка властелина не дођу због неке потребе дубровачке, речене судије дужни су доћи најбрже што могу на речено место и ту спор да реше.
А ја господин краљ Твртко Твртковић на светом јеванђељу и на часном крсту Христовом заклесмо се у четворицу јеванђелиста и у дванаест врховних апостола и 318 светих отаца који су у Никеји и у све свете који су од века Богу угодили и у душе наше са изабраном властелом и велможама Русага босанскога.
(Заклесмо се) најпре ја господин краљ Твртко Твртковић и господин Хрвоје, херцег сплитски, и кнез Павле Раденовић и кнез Вукац Хранић и војвода Сандаљ Хранић и кнез Баоша Херцеговић и кнез Радоје Радосалић и кнез Радоје Драгосалић и кнез Батић Мирковић и кнез Радосав Прибоевић и кнез Владисав Диничић и кнез Вук Рогатић и кнез Бјелица Бјелханић.
И да ово више писано не буде оскрнављено и поколебано до дана и до века. Ко се дрзне да порекне реч господства ми, да су све клетве на њему, да га проклиње цар небесни, да је саучесник Јуде, издајника Христова и господству ми да је неверан.
Писано на Бјелим Селиштима у Трстивници у лето рођења Христова 1405. године, месеца јуна, 24. дан. Писа Новак Гоичинић, дијак господина краља Твртка Твртковића.
Печат господина краља босанског Твртка Твртковића.
Литература: Грађа о прошлости Босне 4, Бања Лука, 2011.
