Црквина, Гораждe XIV вијек

(Дрина у доба Косача,

Нови археолошко-архитектонски споменици, Наше Старине XIV – XV ,1981.)

Jедина индиција да се трага за црквом у селу Црквини, удаљеном 6 км од Горажда према југу, било је име овога села које се смјестило на падини бријега уз лијеву обалу Дрине. Ужа локација ,,цркве,, коју су нам показали старији мјештани била је само 15 м удаљена од мјеста гдје се црква стварно налазила. Пронађена је релативно лако, будући да се јужни зид апсиде назирао у скарпи асфалтног пута Горажде-Фоча, који је завршен 1972. Године. Управо тада радници и машине срушили су јужни зид ове цркве и дио гробља које се налазило уз њу. Равнањем скарпе црква је поново постала невидљива. (Сл. 12).

Црква је откривена на савршено равној површини у дворишту жељезничке виле изграђене овдје 1937. Године. Врхови зидова лежали су само 10 цм испод површине тла које је било обрасло ниском травом. Будући да су зидови цркве били сачувани само до просјечно 60 цм висине, то није било тешкоћа да се црква откопа.

У основи црква има правоугаоник, један брод са прислоњеним луковима, једну релативно велику потковичасту апсиду, орјентисана је исток-запад, а улазна врата налазила су се на западном зиду. Дужина цркве у цјелини износи 8,60 м (дужина брода је 5,60 м, а апсида 3 м). Дебљина сјеверног зида је 72, зида на апсиди 68, а при почетку ,,потковице,, 57 цм. Ширина цркве може се одредити само реконструкцијом и износила би 560 цм. Преко ових димензија види се да је брод цркве, без апсиде, имао чисту квадратурну основу, те узевши у обзир пронађене пиластре на сјеверном и јужном зиду, са извјесношћу се може закључити да је црква имала куполу. Томе у прилог иде чињеница да су сви пронађени зидови саграђени од прецизно резаних и веома вјешто сложених и међусобно зналачки повезаних седрених правоугаоника, који теку у строго правилним хоризонталним редовима, високим око 20 цм. Дебљина зидова није велика, али је довољна да они, појачани пиластрама, понесу куполу над овом малом али солидно грађеном, прецизно пројектованом и мајсторски изведеном сакралном грађевином. Јер, уочавањем само строгости са којом су обављени каменорезачки и зидарски послови на темељима цркве, те запажањем са којом су математичком и геометријском тачношћу пројектовани правци зидова и пиластара, а посебно потковичасти полукруг апсиде, може се без двоумљења закључити да су ову грађевину градили врхунски мајстори своје вјештине и да онај који их је плаћао није шкртарио – имао је једину жељу да сагради малу али складну и допадљиву црквицу. Ова констатација биће кориштена када у наредним редовима будемо трагали за карактером, намјеном и ктитором цркве (Сл. 13).

Западни зид цркве пронађен је само у дужини од једног метра, те се положај и облик врата не могу реконструирати. Изгледа да је зид порушен знатно прије изградње асфалтног пута Фоча-Горажде.

На 70 цм испод врха зида апсиде пронађен је првобитни патос изграђен од опеке која је , судећи по димензијама и облику, посуђена са неког оближњег античког локалитета. Опека је била добрим дијелом већ изломљена прије уграђивања на ово мјесто. Највећи број опека имао је димензије 15х15х6 цм, њих неколико биле су велике 28х21х6 цм, затим 56х56х6 цм, а могу се претпоставити и други формати. Веће опеке кориштене су за попуну реслова уз конху апсиде. Понеки узорци опека свих димензија имају на лицу дијагоналне угравиране канелуре у сноповима од три црте. Опеке су биле постављене у танки слој црвене глине (дебео око 1 цм) који је опет лежао на танком малтерном слоју са црвеницом. Испод овога слоја налазио се набој од земље у којој преовлађује црвена глина.

У средини апсиде стајала је часна трпеза склопљена из стуба и плоче. Стуб трпезе пронађен је неоштећен али оборен на јужну страну, а плоча је тешко страдала, – скоро сасвим је поломљена, те се саствљањем дијелова може закључити да су јој првобитне димензије биле 100х80х26 цм. Израђена је од грубо обрађеног мутнозеленог камена. Стуб трпезе је у ствари античка сполија са профилисаним подножјем, врхом и ивицама и украсима у облику схематично датог акростерија. На његовом лицу урезана су два грчка слова ,,Х,,. Висок је 86, широк је 48-37 цм, а дебео 35 цм. Исклесан је од бијелог кречњака. Очигледно је у првобитној намјени служио као постамент за неку античку статуу или као носач (Сл. 14).

Црква је била у цјелини осликана фрескама. Већ на дубини од 30 цм, приликом рада на откопавању грађевине, појављивали су се поломљени фрагменти осликаног малтера. Један већи комад фреске, диманзија 60х40 цм, пронађен је на сјеверном зиду ин-ситу, између сјевероисточног пиластра и почетка апсиде на висини од 40 цм од патоса. Он представља биљни стилизовани орнамаент намијењен украшавању сокла. Густо испреплетени мотиви изведени су тамноплавом бојом на свијетлоокер подлози (Сл. 15).

Један други фрагмент фреске, димензија 50х35 цм, налазио се у апсиди, на сјеверном зиду, на удаљености од 70 цм од почетка конхе. Вјероватно се ради о флоралним стилизацијама којима су украшаване сликане завјесице на соклу олтарског простора. Биљни мотив срцоликог облика са кружним додацима и два листа са страна изведен је сада црвеном бојом на такође свијетлоокерастој позадини. Са горње стране поље је оивичено црвеном па бијелом линијом а одозго је завршено нешто широм тамноплавом траком. (Сл. 16).

Мноштво уломака бившег фреско-ансамбла ове цркве нађено је читавом дужином и ширином грађевине, а нарочито уз унутрашњу страну сјеверног зида. Међу њима су и фрагменти веома великих ореола, затим панцир неког арханђела, већи број уломака са разнобојном драперијом, неколико дијелова сликане косе која је на тамноокерастој основи извлачена свијетлоокерастим и скоро сасвим црном бојом, један детаљ инкарната окерасто-ружичастог тона (лик ктитора?) и један дио лица са врхом носа, десним образом и оштећеним десним оком. Судећи управо по овом фрагменту сликар је лице моделовао валерски – употребљавао је неколико тонова: нкестењастом бојом извлачио је контуре лика, наранџастом је бојио освијетљене површине, а бијеле флеке стављене су као свјетлосни акценти на најмаркантнијим дијеловима, као носу на примјер. Удубљења је наглашавао црном бојом.

Пречник ореола, до кога смо дошли реконструкцијом само једног фрагмента, износио је 55 цм. Ореоли су у унутрашњости били обојени окером, а како је то уобичајено у сликарству српсковизантијског стила, са спољне стране били су завршени црвеном (изнутра) и бијелом (споља) линијом, широким по 7 мм. Колорит је богат и разноврстан. Срећу се сви тонови иначе карактеристични за наше фреско сликарство. Ипак, највише је црвених, окерастих и тамноплавих боја.

Малтер, дебео 2 цм, на коме су изведене фреске је углавном једнослојан, а тек понегдје могло би се рећи да постоје два слоја, али није јасно да ли се ради о сликаревом или зидарском доњем слоју. Поред креча садржи нешто мало иријечног шљунка и трина, а судећи по благо црвенкастој боји, у саставу има и црвене земље која је могла доћи и случајно. Прије сликања мајстор је малтер добро углачао. Изгледа да је сликар правећи предложак веома ријетко користио гравирање цртежа ножем у свјеж малтер – то се примјећује само у једном случају. Радио је инач ебрзо, сигурно, очигледно са надахнућем и искуством. Све упућује да су фигуре имале барем природну величину.

На основу једног ореола са трагом уписаног крста типичног за Христов лик и панцирног оклопа кога носи најчешће арханђел Михаило, може се једина за ове двије личности рећи да су сигурно биле насликане. Један дио појаса са бијелим, црним и црвеним линијицама могао је припадати Богородици али и неким светим мученицима. Нешто свијетлија боја инкарната на два парчета фреске упућивале би на претпоставку портрета ктитора. Сокло, како смо већ рекли, било је осликано биљним мотивима и ,,завјесицама,, и сезало је до 70 цм од патоса у апсиди. Остали иконографски репертоар ове цркве остаје непознаница, као што изузев једног знака за слово О (који може да буде и ћирилско ,,С,,) исписаног бијелом бојом, није пронађен ни један други словни знак.

У току откопавања унутрашњости цркве, а посебно претраживањем гроба уз сјеверни зид (бр. 1), пронађена је на више мјеста, до дубине од 30 цм, расута глинаста црвена боја, која се иначе најчешће види на фрескама. На неколико мјеста уз црвену боју пронађен је у сасвимнезнатним количинама и траг окера.

Узевши у обзир мјесто гдје је ова боја пронађена мора се претпоставити да је у гроб доспјела тако што је загубљена и просута сликарева боја једно вријеме била под патосом цркве, а у току копања и затрпавања сјеверног гроба доспјела је на дубину гдје је и нађена. Из истих разлога може се закључити да је сјеверни гроб, иначе интактан, малђи од фресака.

У средини наноса цркве, на дубини од 20 цм испод нивоа патоса пронађене су три надгробне плоче. Изнад њих налазио се слој земље са малтером и ситним фрагментима седре. Орјентисане су у правцу исток-запад.

Прва плоча (I) дуга је 214, широка 83 а дебела 20 цм. Са горње стране има облик ниског зарубљеног сљемењака. Клесана је префињено а онда исполирана. Израђена је од здравог бијелог кречњака.

Средња плоча (II) дуга је 235 цм, широка 80 цм, а дебела 25 цм. Са горње стране је пажљиво полирана и завршена на плитко сљеме. Бијели кречњак.

Плоча III пронађена је са јужне стране плоче II. Дуга је 237 цм, широка 100 цм, а дебела 30 цм. Знатноје грубље рађена од прве двије плоче а и камен је другачији – тамносиве боје. Одозго је завршена равно. Источни дио је одбијен.

Постоји савим реална могућност да је уз јужни зид цркве, изнутра, био још један гроб са поклопницом сличној овим. Наиме, уз плочу III пронађена је бочна гробна плоча и то она која је долазила са сјеверне стране гроб, док су гроб, по причању радника који су обавили посао, машине уништиле приликом изградње цесте. Из тих разлога треба претпоставити да су првобитно у цркви била четири гроба, а да је управо овај који је иништен вјероватно припадао ктитору, будући да се његово мјесто сахрањивања најчешће одређивало уз јужни зид цркве, одмах до улаза. (Тако је у цркви на Ђурђевици у Пређелу, у Тријебњу код Стоца, на Шћепан Пољу а и у већини маузолејних цркава у Србији).

Претражујући гробове у цркви показало се да је налазима богат једино гроб бр. I. На дубини од 60 цм, око средине гроба, пронађена је танка кошчана дршка (облога) за неки предмет, можда нож. Израђена је од бијеле животињске кости, која је са лица фино полирана. Једна ивица, вјероватно горња, је заобљена и такође полирана док је друга страна грубље обрађена – слично као и наличје. Данас су видљиве три перфорације кроз које је дршка била спојена са металом. Мањи дијелови недостају на завршецима дршке. Нађена је 10 цм изнад скелета. Димензије су: дужина 6, ширина 1-1,3, дебљина 0,2 цм.

У истом гробу,непосредно на грудима скелета гдје је стајала десна рука, пронађено је једанаест ситних лоптица израђених од сребра. Међу њима су само двије у цјелини сачуване, а остали комади су у виду полулопти, од којих једна увјек има алку за пришивање гранулица. Пречник лоптица је 3,5 мм. Текстил на коме су оне биле пришивене није пронађен, изузев у виду савим црног праха насталог његовим труљењем.

Скелет под плочом I лежао је на дубини од 70 цм од нивоа патоса. Умрли је, као и они под плочом II и III, постављен са главом окренутом на запад. Сахрањен је у дрвени сандук од кога су нађени само угљенисани трагови. Зуби су били релативно добро сачувани. Гроб је испитан у цјелини. Бутна кост дуга је 42,5 цм а поткољеница 35,5 цм.

Скелет под плочом II испитан је само до појаса. Нису нађени трагови дрвеног сандука. Зуби здрави и скоро у цјелини сачувани. Бутна кост, која је једино извађена, дуга је 43 цм.

Скелет под плочом III такође је испитан само до појаса. Лубања је нађена на дубини од 50 цм. Изнад главе пронађене су двије опеке формата 15х15 (исте врсте као у патосу апсиде), а једна је имала и канелуре. Двије сличне опеке лежале су са десне и лијеве стране главе, нешто изнад скелета (10-15 цм). Под плочом, до дубине од око 20 цм, пронађено је у земљи мноштво малтера, креча, фрагмената поломљене опеке и уломака фресака, што је знак да је након рушења цркве вршено прекопавање гроба. То се међутим није многло примјетити посматрањем скелета. Прилога није било

Двије цесте, стара макадамска и нова асфалтна, жељезничка пруга, ровови на канализацији и изградња виле, нарушили су некадашњи изглед овога локалитета и знатно умањили његов археолошки потенцијал. Свједоци причају да је прије двије године испод жељезничке пруге, приликом копања канализације, откопано више гробова са скелетима. У једном од њих пронађен је скелет који је био обучен у одору израђену од златне и сребрене жице. Наравно, све је то уништено. У близини овога гроба налазио се и један стећк који је превежен и бачен са осталим материјалом у Дрину. Два стећка, сљемењак са постаментом и једна плоча, пронађени су под земљом са спољне стране сјеверног зида. Све нам то говори да је црква била унутар једне некрополе са стећцима. Старо гробље, случајно је пронађено прије двије године на једном бријегу удаљеном од цркве 250 м, на парцели породице Делић

Релативно мале димензије ове цркве, затим квадратни облик основе њеног наоса, чињеница да је црква била изграђена унутар старијег гробља, а прије свега факат да је њена унутрашњост била скоро у цјелини заузета надгробним плочама које су стајале изнад гробова, недвосмислено упућује да откопани објекат у Црквини морамо сматрати маузолејем неке значајније историјске личности, гдје су се поред ктитора сахрањивали и најближи чланови његове породице (Сл. 18).

Поставаља се питање која је то историјска личност и у ком је времену изграђен овај маузолеј.

У одговору на постављено питање можемо користити стилска обиљежја основе цркве и њених материјалних остатака, стилску анализу фресака и, донекле, извјесне историјске документе. Нажалост, ова разматрања биће отежана фрагментарном очуваношћу како цркве тако и фресака и недореченим смислом писаних података.

Романички начин слагања седрених блокова у зидовима маузолеја (под тим подразумјевамо ванредну прецизност), узевши у обзир елеменат стилско-архитектонске конзервативности ширег подручја на коме црква лежи, упућују нас да датум настанка објеката тражимо у XIV вијеку. Архаична потковичаста апсида, која се релативно ријетко појављује, ипак је позната у овом вијеку: монументална дечанска црква која је завршена у љето 1335. Године, а затим и црква манастира Бање у Дреници, такође из XIV вијека, имају потковичасте апсиде. Такву апсиду има и црква Св. Стефана у Шћепан Пољу, задужбина породице Хранић. Једнобродне црквице са по два пиластра пронађене су у манастиру Маржићу на Лиму у Белој Цркви у Карану, а сличну основу имају црква Св. Николе у Баљевцу, црква Св. Николе под Бревеником, и мала црква Св. Николе у Студеници. (Нав. Д. 114, 113, 111, 106).

Чисто квадратну основу имао је маузолеј тепчије Батала у Турбету код Травника. И он се датира на крај XIV вијека. Иначе квадратне основе ранохришћански маузолеја упућују да је ово обиљежје сакралних грађевина намјењених сахрањивању знаменитијих људи, изгледа, било добро познато и радо коришћено. Скоро квадратну основу имао је и краљевски маузолеј у Бобовцу, а изгледа, и црква Св. Гргура у Краљевој Сутјесци.

Анализе архитектуре маузолеја код Горажда упућују да се ради о објекту из XIV вијека.

Фреско декор маузолеја, иако без значајнијих цјелина, има сва обиљежја српског зидног сликарства из прве половине XIV вијека. Неки елементи, као што је састав малтера у коме је сасвиммало трина, затим стилска обиљежја фрагамената са драперијом, ореолима и нарочито детаљ лица, упућује нас да сликаре маузолеја тражимо прије свега у кругу мајстора који су дјеловали у запсдним крајевима српске државе и Босне (Бела Црква, Добрун, па и Дечанима). Њихово сликарство имало је извјесне западне стилске упадице, али се ипак у цјелини уклапало у оквире српсковизантијског сликарства. Управо нешто слично може се рећи и за фреско декор нашег маузолеја, те се и оквири епохе у којој су ове фреске могле настати може ограничити почетком XIV вијека и његовом средином (Сл. 17).

Један случајно сачувани запис из прве половине XIV вијека може се савим с разлогом, повезати са маузолејем код Горажда, па и више, – можда он крије кључ за разумјевање комплетне тајне ове ,,гробнице,, .

Тај запис сачуван на једном рукопису (Љ. Стојановић, ЗиН, I, 58) у препису савременим правописом гласи: ,,Сије божанственије праздники од Варвари до Сретенија господња пис/а/ дијак Никола и Радосав великој госпожи благољубивој тепчиној Радославе. Повеленијем и реченијем јеје написаше се да појут са на здравље јеи и за отпуштеније грехов. Писа се в то време јегда тепчи велики српски Мишљен призида гробницу на Глодех и пописа и прида село Велико, иконије и рухо и злато и направи манастир светих апостол и обнови в помен себе. И та јегова гробница украшена бје всјакоју хисторију, болша паче всего манастира. И то се створи в област јепископа Пекпала Стефана,,.

Овај запис може се успјешно датовати у двадесете и тридесете године XIV вијека будући да се догађај кога он описује збио у ,,области епископа Пећпала Стефана,, који је тих година био епископ хумски, Њега је 1324. Године прогнао из Хума Стеван Котроманић, и касније је столовао у манастиру Св. Пшетра и Павла у Бијелом Пољу. Акоје данашње Бијело Поље могло да буде у епархији захумској чини се да је и област око Горажда могла улазити, барем привремено, у њене оквире.

Из цитираног записа дознајемо да је двадесетих или тридесетих година XIV вијека негдје у источним областима Хума и Босне, извјесни ,,српски тепчија Мишљен,, сазидао себи гробницу на Глођама, осликао је фрескама и поклонио јој за одржавање село велико (или Велико село), иконе, рухо и злато. Тада је Мишљен ,,направио,, (читај обновио) и манастир Св. Апостола. Овоо све саопштавају дијаци Радослав и Никола који пишу књиге Мишљеновој супрузи ,,тепчиној,, Радослави. Очигледно је да је тада на двору тепчије Мишљена било веома живо: зидала се гробница (маузолеј), обнављао манастир Св. Апостола, сликал ефреске у маузолеју на Глеђама, набављало се ,,рухо,, и ,,злато,, ,сликале се иконе и преписивале књиге.

Својевремено, приије три године, покушали смо убицирати Глође како би се дошло до још једног локалитета са фрескама. (З. Кајмаковић, Зидно сликарство у Босни и Херцеговини, Сарајево 1971. 99-100). Том приликом утврђено је да се један локалитет са овим именом налази у близини Горажда са лијеве стране Дрине (не са десне, нав. Д. 100), између Горажда и Сопотнице. Тај локалитет још није истражен.

Међутим, локалитет Хлође или Лође, зависно од изговора појединаца који су питани, налази се удаљен само три стотине метара од маузолеја у Црквини. То је једна тераса уз поток, који се само тридесетак метара одатле слијева у Дрину.

Нас у овом моменту занима није ли откопани маузолеј у Црквини код Горажда Мишљенова ,,гробница,,. Архитектонске стилске анализе и анализе фресака дозвољавају да с емаузолеј датује у вријеме епископа Стефана Пећпала, тј. у прву половину XIV вијека. Уколико би се то доказало ми би смо онда знали не само вријеме када је маузолеј саграђен већ и име његовог ктитора: знали би смо и ко лежи у два од четири гроба унутар маузолеја, а са добрим разлозима могли би смо сијаке Радослава и Николу сматрати, не само преписивачима црквених књига, већ и извођачима фресака које су красиле зидове црквице. Наиме, кроз пажљивију анализу наведеног записа пада у очи да дијаци Радослав и Никола, а од њих двојице један пише овај текст, са посебном пажњом и дивљењем говоре о красотама Мишљенове гробнице, иако је повод за писање записа сасвим други: ктитариј тепчинице Радославе над послом око преписивања књига. Сасвим је прихватљиво да дијаци на овај начин желе да оставе сигурнији траг о свом дјелу Мишљеновој гробници. Познати су случајеви да су се преписивачка и зографаска вјештина понекад обједињавале у једној личности, (Лонгиин а донекле и Раичевић), па су и ови дијаци могли радити на осликавању цркава.

О тепчији Мишљену немамо других података изузев помена у наведеном запису. Атрибут ,,српски,, упућује да је оно ову титулу носио на српском двору Стефана Дечанског или његовог сина Душана, за чије владавине је облас Горажда била у оквирима Србије. Није могуће са сигурношчу одредити о којем се манастиру Св. Апостола ради кога је Мишљен обновио ,,у помен себе,,. Да ли је то манастир у Пећи или Бијелом Пољу, или је у питању сасвим нова, нам непозната локација. Будући да Радослав и Никола биљеже да је Мишљенова гробница ,,призидана,, и да је била украшена љепше него сам манастир, поставља се питање није ли маузолеј био у комлексу неког манастира, те треба ли у Црквини код Горажда трагати за манастиром Св. Апостола или пак Мишљенову гробницу ваља тражити уз неки од наведених манастира посвећених Св. Петру и Павлу.

Наравно све су то питања на која у овом моменту није могуће дати било какав вјеродостојнији одговор. Па и наше повезивање маузолеја у Црквини са Мишљеновом гробницом на Глођама не треба схватити другачије већ само као прилично логичну претпоставку.

Године 1975. Настављено је истраживање сјеверне стране уз маузолејску цркву. Том приликом на дубини од 170 цм откривена су три стећка већих димензија: сандук, сљемењак на четири воде и сљемењак на двије воде са зарубљеним врхом. Један сандук, како је већ наведено, установљен је 1973. године у близини апсиде. Пронађени стећци малађи су од маузолеја и гробница у њему, те се на овом локалитету може, преко облика надгробних плоча у маузолеју и стећака изван цркве, наслутити развојни лук стећака као посебног облика надгробног биљега.