Луко Зоре (Цавтат, 15. јануар 1846 — Цетиње, 9. децембар 1906), био је српски филолог и књижевник, саборски заступник у Далмацији, уредник часописа „Словинац“ и један од најпознатијих представника дубровачких Срба католика. Последње године живота, након пензионисања 1901, провео је у служби црногорског кнеза Николе Петровића на Цетињу. Кнез га је 1902. године, именовао за одгајатеља свог најмлађег сина Петра. „Оногошт“, лист из Никшића 1899. доноси чланак: „Далмација, У Паризу је отрагу неколико дана умро ненадно Антун П. Зоре, слушалац филозофије у Сорбони. Млади Антоније био је јединац син Петра Зоре,велепосједника из Цавтата а брата српског књижевника проф. Луке Зоре. Њега жали осим родитеља и својте још и академска омладина…

Љубомир Стојановић (Ужице, 6/18. август 1860 — Праг, 16. јун 1930) био је српски филолог, академик и политичар. Стојановић је био редовни члан Српске краљевске академије, оснивач Републиканске странке и први председник њеног Главног одбора. Биографија Филолог и историчар по образовању, Љубомир Стојановић је завршио Филозофски факултет Велике школе у Београду, а усавршавао се у Бечу, Петрограду и Лајпцигу. Стојановић је најпре био гимназијски професор, а потом професор на Великој школи у Београду од 1891. до 1899. године. У политику је ушао 1897, као члан Народне радикалне странке. Као оснивач и председник Самосталне радикалне странке, произашле из издвајања млађих радикала из Народне радикалне странке, после 1901. године (странка званично од 1905) био је више пута министар просвете…

Ђуро Баслер је југословенски и босанскохерцеговачки историчар, археолог и конзерватор, рођен у Сијековцу код Босанског Брода.У струци је нарочито упамћен по значајним открићима из праисторијског периода и бројним радовима у којима је презентовао резултате својих научних истраживања. Посебно се посвећено бавио научном и стручном валоризацијом културне историје североисточне Босне и постигао међународно признање. Биографија Основну школу похађао је у свом родном граду, гимназију завршио у Славонском Броду, а археологију на Филозофском факултету у Загребу. Оригинално је кренуо да студира архитектуру, али га је рат прекинуо у студијама. Након рата запослио се у Босанском Броду, да би убрзо прешао да ради у Обласном народном одбору у Тузли. Од 1950. до 1959. ради као конзерватор археолошких споменика у сарајевском Заводу за заштиту споменика…

Рођен у мјесту Плехан (код Дервенте), 20. 10. 1914, а преминуо у Сарајеву, 06. 3. 1992. године Био је професор универзитета: Филозофски факултет у Сарајеву, редовни (од 1967); директор Земаљског музеја у Сарајеву (1957−1967); директор Центра за балканолошка испитивања АНУ БиХ (1962−1989) САНУ: Одељење историјских наука: дописни члан од 27. 4. 1972; члан ван радног састава од 7. 5. 1976. Биографија, библиографија: Год. / САНУ 83 (1976) 181−186; Bibliografija radova akademija Alojza Benca / A. Škegro // Zbornik radova posvećenih akademiku Alojzu Bencu. – Sarajevo : ANU BiH, 1991. str. 15−39. (Posebna izdanja / ANU BiH ; 95. Odeljenje društvenih nauka ; 27) Признања: Награда АВНОЈ-а (1976); Двадесетоседмојулска награда СР БиХ; Орден заслуга…

Марко Вего  рођен je  у Чапљини, 8. 2. 1907. био је професор историје Kласичну гимназију завршио је на Широком Бријегу, теологију у Фриебургу и Загребу, а Филозофски факултет у Загребу. Радио је као професор у више градова (Никшић, Требиње), био је директор  гимназија у Требињу, Мостару и Учитељске школе у Сарајеву. Од 1950-1957. директор је Земаљског музеја Босне и Херцеговине. Вего је био изузетно плодан писац, објавио је више од 250 научних радова, међу којима су посебно  важни радови у којима третира босанскохерцеговачко средњовјековље. Kапитално дјело му је Зборник средњовјековних написа Босне и Херцеговине (у четири књиге). Умро је у Сарајеву 27.02.1985.

Рођен у Горњој Тузли, 1908, а преминуо у Сарајеву, 1999. Од1953. до 1967. је директор Завода за заштиту споменика културе БиХ. Истраживао је средњовјековне некрополе мраморова или стећака. Више година уредник часописа Наше старине, у којему је подробно описао такве споменике у долини Неретве ( подручје Јабланичког језера), Рашкој Гори и Дрежници, те на Купрешком и Дувањском пољу. Радови му се одликују поставом типолошке систематике, деталњом обрадом фактографских обиљежја, а темељена су на теренском раду и доносе мноштво занимљиве грађе. У основи био је историчар материјалне културе, посебно камена (стећци, нишани, чатрње, столице). Највећи домет остварен је каталошким прегледом стећака из 1971. и синтезом о стећцима из 1982. Дјела Купрес…