Луко Зоре

Луко Зоре (Цавтат, 15. јануар 1846 — Цетиње, 9. децембар 1906), био је српски филолог и књижевник, саборски заступник у Далмацији, уредник часописа „Словинац“ и један од најпознатијих представника дубровачких Срба католика.
Последње године живота, након пензионисања 1901, провео је у служби црногорског кнеза Николе Петровића на Цетињу. Кнез га је 1902. године, именовао за одгајатеља свог најмлађег сина Петра.

„Оногошт“, лист из Никшића 1899. доноси чланак:
„Далмација, У Паризу је отрагу неколико дана умро ненадно Антун П. Зоре, слушалац филозофије у Сорбони. Млади Антоније био је јединац син Петра Зоре,велепосједника из Цавтата а брата српског књижевника проф. Луке Зоре. Њега жали осим родитеља и својте још и академска омладина као вјерна друга, као искреног Србина Католичке вјере, а пријатељи као врсног пријатеља. Мртво тијело пренешено је било из Париза у Цавтат, његово родно мјесто. Покој души младог Србина!”

Најзначајније дјело му је: „Дубровчани су Срби“, Дубровник, 1903.