Ћирилички натписи у селу Придворица (Гатачки Борач)

Аутор: Горан Ж. Комар
Ћирилички натписи у селу Придворица (Гатачки Борач),
Удружење за заштиту баштине „Дијак“, 2017. Уредник Немања Миловановић

Ћирилички натписи у селу Придворица код Гацка у горњем дијелу тока Неретве откривени су у љето 2017. године. Теренским истраживањима у том подручју бавимо се већ неколико година, нарочиту пажњу посвећујући предјелима Улошког и Гатачког Борача. То стога, што они припадају жупи Неретви или жупи Вишеви која је у 15. вијеку, када су ови споменици настали, била у власти Косача. Период снажних обласних господара Косача и Павловића обиљежен је најјачим замахом у градњи крупних надгробних споменика познатих као грчка гребља (одомаћено и у широкој употреби: стећци). Осим тога, у читавом простору Босне и Хума/Херцеговине оваква гробља се најчешће налазе у обухвату савремених српских православних гробаља или гробаља пасивизованих током 19. вијека. Још нешто је веома значајно. Гробља представљена стећком, вежу се доста често за гробне гомине које се приписују предхришћанском становништву Балкана, и у њиховом обухвату виђају се остаци православних цркава. Oваква укопавалишта свакако припадају палеобалканском субстрату, али наш народ сахрањује се у њима кроз све вријеме Средњега вијека, а понегдје до недавно (ТребињскаШума).

Друго крупно питање којем није посвећивана дужна пажња у виду систематичних истраживања је појава градње џамија на мјестима порушених или запустјелих православних цркава и манастира. Наш налаз у Придворици још једном ово питање износи као комплекс коме треба поклонити пажњу.

Коначно, показује се далеко бећи број локалитета који припадају средњем вијеку представљених православним црквиштима у Захумљу. Када данас, у свијетлу опсежних теренских истраживања у Босни и Херцеговини које изводимо на седмичном нивоу, погледамо на број новооткривених црквишта са јасно назначеним олтарским апсидама, па томе броју придодамо и број црквина које имају индикативне називе (Варин Бријег, Петковица и слично), тада се може формирати слика изразито густог посијања оваквих светиња које припадају периоду касног средњег вијека. Такво црквено мапирање хумске земље, и не мање босанске, говори несумњиво у прилог присуства снажне црквене организације Српске Цркве на тим просторима. И када не бисмо, безусловно, овакве остатке посматрали као наслијеђе Српске Православне Цркве и њене матице Пећке патријаршије, јасно је да морамо гледати ка ефективима православне цркве каква је могла дјеловати у Босни, па макар и не била чврсто организационо свезана за званичну источну цркву.

Оваква опажања са терена Босне и Херцеговине одмах у први план избацују и питање вјерског карактера земље. Тешко је вјеровати да би поред Православља у исто вријеме могла постојати и дјеловати снажна јеретичка организација позната под именом богумила. То доказујемо интензивним истраживањима које спроводимо на пр. у подручју Чајнича. Десетине православних црквишта на кречњачким платоима тамошњих ријечних удолина, сва везана за некрополе стећака! Многи међу овим споменицима настају у доба када већ посједујемо савремене им свештене ћириличке записе на листовима сачуваних богослужбених књига знамените чајничке Богородичине цркве.

Горње Подриње са великим бројем цркава (подсјетимо овдје само на херцегово ктиторско дјело цркву Св. Великомученика Георгија у Сопотници код Горажда са натписом којим три пута помиње име Господње) и Горња Неретва, представљају кречњачку бору саставницу двају области: источне Босне и Хума. Богатство споменика српске православне културе средњег вијека у обје области, обиљежено високом гробаљском културом и црквеним градитељством које је у 15. вијеку досегло неупоредив интензитет, казује цјеловитост њиховог културног и црквеног простора.

Налази у гатачкој Придворици доприносе историјској мапи Хумске земље показујући затирачку намјеру турске окупације Босне и Хума. Споменици извађени из зидова и темеља џамије изгледају као да су недавно саграђени. Они су вјероватно, брзо након градње, уграђени у зграду џамије у Придворици.

Намјера овог текста је двојака. Прво, указивање на чињеницу да је џамија у страдалном селу Придворица у Гатачком Борачу саграђена у зони православног манастира или на православном манастиру, служећи се надгробним споменицима манастирског гробља, и друго, да позове надлежне установе за заштиту споменика културе у Босни и Херцеговини (Федерацији и Републици Српској) на предузимање неодложних корака за заштиту откривених надгробних споменика средњег вијека, а нарочито оних са ћириличким натписима.

Овај текст настао је као резултат дугогодишњих истраживања ћириличких натписа на простору Старе Херцеговине као и централне и источне Босне[1].

Дана 3. августа 2017, приликом посјете манастиру Пива, дошло је до сусрета са члановима удружења добровољних давалаца крви „Гацко“ из Гацка. У разговору са предсједником удружења г. Мирославом Вуковићем-Хргом, дознао сам о измјештању великог броја средњовјековних надгробних споменика из темеља и зидова џамије у гатачком селу Придворица (по први пут у историји џамије) на простор ван ограде џамије. Приликом ранијих обнова, споменици су задржавани као грађевински материјал (1967).

Ваља гледати и на могућност да су споменици средњег вијека пренешени са неке оближње локације и уграђени у темеље и зидове џамије. Но, то не мијења чињеницу да је уништено и затрвено манастирско гробље са надгробним Крстом и запосједнут манастирски посјед. Колико до јуче, нарочито у периоду аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, и српско становништво је стећке употребљавало у градњи цркава. Али, Срби су градили и понављали цркве. Како ћемо даље видјети, извађени споменици су савршено очувани, као да су изграђени јуче, а не у 15. или 16. вијеку. Сасвим је могуће, а њиховом датовању кључно помажу два новооткривена натписа и један који је већ познат крај саме цркве, да су ови споменици секундарно употребљени доста давно.

Током 6. августа прије подне посјетили смо Придворицу и помно прегледали све измјештене споменике. Из темеља и зидова џамије измјештено је 47 споменика, сви саграђени од бијелог кречњака и сви типа сандука, изузев остатка надгробног Крста са натписом. Међу њима нема споменика већих димензија. На појединима се виде трагови малтера и накнадних клесарских интервенција у циљу уградње у зграду џамије и уклапања конструктивних елемената. Два споменика чувају ћириличке натписе средњег вијека. На првом споменику који је сада постављен у средишњем дијелу групе повађених и измјештених споменика пише: ОВДЈЕ ЛЕЖИ РАПАЛО КАЛУЂЕР. На тај начин, откривамо да је предање народа Гатачког Борача које говори о православном манастиру у зони џамије и цркве Светог Кнеза Лазара потпуно тачно.

Други натпис уклесан је у простору чворишта надгробног Крста који је, највјероватније, приликом рушења старог православног манастирског гробља и уградње у зграду џамије, поломљен. Недостаје му хоризонтална греда, али је и данас сасвим видљиво да је у питању споменик облика Крста. Плоча се при дну завршава шпицасто, а постоји назначен остатак десног „рамена“ Крста. Уосталом, то открива и сам натпис: …ВИЋ УСЈЕЧЕ ОВАЈ КРСТ РАДОЈЕ КОВАЧ.

 

Надгробни споменици који су измјештени на бријег из ограду будуће џамије у Придворици представљају остатке уништеног манастирског гробља средњовјековног манастира у борачком селу Придворица. Манастир је био смјештен у близини извора Придворачке ријеке која даје главни дио воде Неретви. Кључни доказ лежи управо у натпису калуђера на споменику који је изнешен из темеља и зидова старе џамије и присуству надгробног Крста.

У непосредној близини џамије леже рушевине кућа Аџића који су, заједно са осталим српским становништвом, на Божић 1942. године побијени од стране комшија. У близини, узводније, црква Светог Кнеза Лазара са гробљем које је, такође, п

оломљено 1942. године. На том мјесту сада се, напорима нашег народа, стварају услови за насељење монаха и успостав

љање манастира. Средњовјековно гробље око цркве помиње Археолошки лексикон Босне и Херцеговине под одредницо

м Stoičići, али стећке смјештајући уз џамију гдје налази двадесет и четири примјерка у облику сандука и сљемењака од којих су многи дислоцирани и секундарно употребљени. Међу њима и фрагмент римске архитектуре, док стећке опредјељује касном средњем вијеку[2]. Старо гробље око цркве је описано под одредницом Šusteri гдје је избројано стоједанаест споменика распоређених у три групе. И ово гробље се смјешта у касни средњи вијек[3].

Натпис у пор

ти цркве Св. Кнеза Лазара је објављивао Марко Вего[4], а помињао га је и Шефик Бешлагић. Mарко Вего је натпис објавио на сљедећи начин и тај начин показује да се ослонио на неки одливак: Saj kami Ostojinq, i ovo pravi Radoje. O, da je prost! Ријеч „ово“ на крају другог реда не постоји, а у натпису постоји и пети ред који сачињавају два слова: СТ. На тај начин, натпис је у потпуности довршен, узајмљујући једно „О“ из четвртог реда. Димензија стећка који лежи 25 корака од апсиде цркве Свetog Кнеза Лазара у Придворици у опсегу сјевер-сјевероисток, износи: 1,49 х 0,73 (зап.) + 0,67 (ист.) х 0,60 м. Натпис се уклесан на пољу величине: 1,30 х 0,59 м, а величина слова се креће од 21 – 7 цм. Источно од села, подно греде, извире Придворичка ријека која овдје са током Неретве у њезином почетном дијелу, од Чемерна, формира ријеку Неретву. Црква је спаљена 1942. године на Божић од сусједа муслимана и тада је уништено српско становништво Придворице.

У порти цркве св. Кнеза Лазара, иза апсиде, лежи сандук са натписом:

Ово је камен Остојин

и прави Радоје. О, да је просто.

Сада, када имамо увид у садржину натписа крај џамије у Придворици, можемо видјети да је ковач Радоје начинио и споменик у порти цркве Светог Кнeза Лазара и сигурно неке споменике који су измјештени из темеља џамије. Посве је сигурно да је саградио споменик у форми Крста који данас лежи међу откривенима. На њему се и потписао. Други натпис, калуђера Рапала, није израдио ковач Радоје, већ очигледно друга рука. Натписи ковача Радоја припадају 15. вијеку.

Низводно, низ Неретву, лежи село Трновица које такође посједује рушевину џамије. Село припада Улошком Борачу (Калиновик). И та џамија је саграђена у зони српског православног манастира на предјелу Дубраве-Манастириште. У непосредној близини, на платоу високо изнад Неретве, постоје велика средњовјековна гробља са веома крупним и старим примјерцима стећака типа сандука и сљемењака, предио који се и сада назива Варош, као и предио Калађуревине. На главици крај цесте, везано за гробну гомилу, споменик типа сљемењака са ћириличким натписом госпође Стане:  У ИМЕ БОЖЈЕ ОВО ЈЕ ГОСПОЈЕ СТАНЕ[5]. И ове споменике, као и рушевине џамије која лежи сред старог гробља и такође посједује крупне споменике уграђене у темеље и зидове, посјетили смо истог дана захваљујући казивачима и водичима Неђељку Прстојевићу и Србољубу Слијепчевићу. На платоу, источно од рушевина џамије, виде се рушевине које житељи Трновице називају Мусин град[6]. Археолошки лексикон Босне и Херцеговине Мусин град одређује строго у зони стећка госпоје Стане казујући да је у питању некропола са осам стећака у облику сандука и сљемењака. Помиње натпис[7]. Ниже ове групе оштећене пробијањем пута за Улог, леже три стара гробља састављена од стећака. Археолошки лексикон помиње два под одредницама: Trnavica 1 i 2. Прва група лежи пред џамијом и на главици и броји педесетшест споменика распоређених у три групе. Оцјењује се да је гробље везано за праисторијски тумулус који припада бронзаном или жељезном добу. Трнавица 2 посједује шездесетшест споменика[8]. Комплетан простор припада предјелу који се зове Дубраве. Видјећемо касније, у склопу ове велике некрополе, на њеном крајњем западном дијелу, уз рушевину школе, лежи веома крупни примјерак стећка. Ово гробље крај школе, смјештено на узаном платоу изнад Неретве, је врло значајно. Споменици су распоређени углавном у низове. И у случају овог гробља изостао је детаљнији опис. У опису некрополе „Трнавица 1“ није поменута појава уградње стећака у зграду џамије, а код некрополе „Трнавица 2“ није поменут, за прилике овог краја, веома масивни сљемењак на западном ободу гробља.

 

Меканом кредом маркиран текст натписа:

Овом табелом приказан је облик слова о којима сам вјеровао да су значајна за датирање натписа у Придворици. Нажалост, натпис ковача (клесара) Радоја са надгробног Крста у негдашњем манастирском гробљу је јако оштећен и недостају му краци. Ипак, преостали дјелови натписа су сасвим довољни за реконструкцију натписа, изузев имена покојника. Будући да у овим предјелима посједујемо четири средњовјековна ћириличка натписа, вјеровао сам да је потребно упоредити облик словних знакова из свих натписа. Четврти стубац је обиљежен именом клесара Радоја, будући да нам није доступно име власника Крста. Како је у тексту истакнуто, име ковача Радоја исписано је на споменику крај цркве Светог Кнеза и на надгробном Крсту уграђеном у темеље џамије. На први поглед је видљиво да се натпис госпоје Стане у Трновици разликује од осталих, као што је према графијским карактеристикама натпис калуђера Рапала сасвим различит. Веома је интересантан облик слова У у натпису калуђера и он би могао одражавати утицај црквене литературе на клесара. Но, касније, пружићу упоређење борачких натписа са осталим натписима Хума/Херцеговине.

Натпис Остоје и „Радоја“ показује сличности, али, нажалост, изгубљен је дио натписа који је морао чувати словне знакове важне за анализе. Нарочито је важно што у натпису Остоје не располажемо словом В, које би, уколико је ова два натписа клесала иста рука, морало имали облик квадрата. Разлике у облику слова Д и У могу се објаснити различитим индивидуалним приступом и изразом.

Најприје, посматрао сам облике слова А у двама натписима ковача Радоја у бројним натписима источне у централне Босне, као и читавог Хума/Херцеговине. Будући да је ово слово уклесано на начин који није одвећ чест, са повијеним стаблом, али тако да је грба удесно, вјерујем да има значаја погледати гдје се све налазе такве облици. Као основ послужила ми је сопствена збирка цртежа старих ћириличких натписа (Ћирилични натписи…, треће измјењено и допуњено изд., 2017). У погледу нешто општијих опажања и збирка уважене др Гордане Томовић, као и незаобилазни преглед Петра Ђорђића. Слични облици слова налазе се у: натпису Грубаче у Сељанима код Рогатице (74), Махмута Бранковића код Рогатце (сада Земаљски музеј) (88), жупана Владислава у Врањевом селу (111), Радича Пићевића једног од заповједника Сокола у Конавлима (150), Вукосава Шируновића у Милареву у Улошком Борачу (152) и дијака Миогостовића у истом селу које није далеко од Придворице (154). Ова два натписа показују озбиљне сличности са нашим натписима у Придворици. Даље: натпис Радовца Вукановића у Заблатку код Хутова (170), натпис под Крстом у Свитави код Хутова (172), натпис Богавца и Тараха у Бољунима у Бјелојевићима код Стоца II ред (182), натпис Радоја Мркшића у Ђедићима IV и V ред (202), натпис Херака у Деранима код Хутова (203), натпис Прибила Петковића у Броћанцу код Никшића (220), натпис монахије Марте у Ошанићима код Стоца (240), неким натписима у некрополи Бољуни код Стоца (262-263), натпис Радосава Добрића у Лађевићима код Билеже (291), натпис Мирушића код Билеће (303), натпис Ниноја Луповчића из Горњег Храсног (301), натпис радослава Ширинића из Сопотнице (372), натпис из Ратаја код Миљевине (391). Како се види све су то натписи 15. вијека. Поред регије Загорја (првенствено Миларево), уочава се извјесна концентрација сличних облика у регији Хутова и Стоца. Познато је да су сточари из тих регија Херцеговине вјековима издизали на Зеленгору. Ово планинско било, познато је, чува одређен број средњовјековних гробаља међу којима се налазе у умјетничком и занатском изразу и веома репрезентативна (Ченгића Баре).

Уколико бисмо потражили слово Б у облику који је виђен у Придворици у неком готово идентичном изразу, тада би то био натпис Прибисава Петоивића у Љусићима код Улога (141).

Квадратно слово В из натписа Радоја је карактеристика натписа Босне и Херцеговине[9].

Облик слова Г „са линијама које не завршавају на спојевима“ виђа се у 15. вијеку[10]. У натпису калуђера Рапала постоји украсна кукица каква се виђа у бројним записима.

Слово Д које има ножице које не излазе из габарита омче, већ се настављају на њезину линију, а нису ни унешене унутра, налазим у: натпису Владимира на Црквини на Гласинцу (недавно сам изнова открио овај натпис) (84), Махмута Бранковића код Рогатице, сада у Земаљском музеју (88), Радивоја Опрашића код Рогатице сада у Земаљском музеју (89), Хреље у Доњој Пресјеници под Трескавицом (97), Стијсава Милошевића у Доњем селу код Коњица (102), Владисаве у Хумилишанима (104), војоведе Масна и синова код Јабланице (113), Стјепана Оподиновића на Ченгића Барама (115), жупана Медулина у Љубомиру (131), Тврдисава Брујнића на Бујаковини код Фоче (135), Прибисава Петоивића у Љусићима крај Улога (141), Вукосава Шируновића у Милареву код Улога у дијака Миогостовића из истог гробља (152, 154), Трипка Радојева у Брестицама код Билеће (155), столици из Косора сада у Земаљском музеју (161), Милобрата Мрђића у Јасени код Невесиња (195), Батрића Семировића из Гацка (212), Прибила Петковића из Броћанца код Никшића (220), неким натписима на Радимљи код Стоца (231), неписима на Опличићима код Стоца (239), натписима на Ошанићима код Стоца (242-243), Николе Рашковића из Цернице код Гацка (255), жупана Драгића Радовића (256), неким натписима на Бољунима код Стоца (261), Радихне у Миљановићима у Љубињу (275), Дене мајке попа Вукашина у Гареви у Гацку (282), Вукана Радонића у Доњим Давидовићима код Билеће (285), Раосава Добрића из Лађевића код Билеће (291), Мирушића код Билеће (303), Добријевића у Доњем Лукавцу код Невесиња (332), радосава Грубача на Кртињу у Љубињу (360). Опажа се извјесна концентрација овог облика слова Д унутар регије Загорја, ал и Стоца и Билеће одакле вјековима сточари стижу на Зеленгору.

Слово Ж из натписа госпоје Стане са двије дивергентне линије расјечене једном хоризонталном цртом се у натписима јавља у једном натпису средином 14. вијека и у два натписа из 15. вијека. Петар Ђорђић сматра да је стигло из глагољског система[11]. У нашем случају двије дивергирајуће линије готово да се дотичу и састављене су једном врло кратком хоризонталном спојницом.

Слово К са двије улијево повијене, готово паралелне линије или са десном линијом у врху снажно повијеном и несиметрично, виђа се у натписима: Богдана у Рогатици (87), Махмута Бранковића у Рогатици и Радивоја Опрашића у Рогатици (88, 89), жупана Јуроја у Крушеву код Стоца (108, 133), Радоње Ратковића са Ћућенице код Гацка (122), опет Шируновића и Миогостовића у Милареву код Улога (152, 154), Радовца Вукановића код Хутова (170), Покрајца у Љубомиру (176), у Кочерину (почетак 15. вијека) (176), Вукше Дмитровића у Зовом Долу у Невесињу (193), Ивана Мрчића у Фатници (198), радоја Мркшића у Ђедићима код Требиња (202), Радича Вукмановића у Фатници (204), Батрића Семировића у Гацку (211), Витоја и кућнице у Сливљима у Гацку (212), Ратка Војчиновог из Љубиња (218), Прибила Петковића и кућнице на Броћанцу код Никшића VII ред (220), Стипка Радосалића из Премиловог Поља у Љубињу (224), кнеза Николе Рашковића у Гацку (255), неким натписима у Бољунима (260), натписима у Љутом Долу у Дабру (267-268), Вукобрата код Билеће (304), јатака Прикла из Пиве (310), кнеза Зота из Љубомира (367), Добриша Вукићевића са Чамовог Крста код Билеће (398). Опет, поред регија Гацка и Загорја, у некрополама предјела из којих стижу сточари у Загорје (Зеленгору).

Овакво К је јако старо и виђа у Кулиновом натпису у Мухашиновићима па све до 15. вијека[12].

Слово М са облом спојницом и украсном хоризонталном цртом какво смо срели у натпису Остоје у Придворици виђено је у Дечанском натпису 1335. године и Богдашићком натпису у Боки которској[13]. Ова варијанта је стара. Варијанта слова М са украсном петљом у завршетку заобљене спојнице је екстремна ријеткост, ако није и усамљено. М из рукописа гдје су ножице укрштене припада натписима прве половине 14. вијека у Босни[14].

Омега из наших натписа интензивно се усијеца у натписима Босне и Херцеговине током 15. вијека[15].

Троного, уредно усјечено Т као у натписима Стане и Остоје виђа се већ код Покрајца у Љубомиру, а у записима од 13. вијека[16].

Натпис калуђера Рапала (А, Т, К, У, Ч) веома је сличан натпису Вучете Раосалића на надгробном Крсту у недалеком селу Баори у предјелу Гатачке Површи (372).

Слово А из овог натписа са украсном кровном линијом је стар облик. Виђа се у натписима: калуђерице Полихроније у Величанима у Поповом Пољу (94), Владислава у Врањевом Селу код Неума (111), Покрајца у Љубомиру (176) и ковача Грубача у Бољунима код Стоца (188). Његово слово К са крацима који се састављају на окомитом ступу уопште није млад облик овог слова. Виђа се у натписима: Хумачке плоче, казнаца Неспине из Малог Чајна (67), кнеза Владислава у Варњевом Селу код Неума (111), Вукосава Земљића на Клобуку код Требиња (118), Петка крстјанина у Заграђу код Шћепан Поља (147).

Слово У из натписа калуђера Рапала је интензивно заступљено у писмима обласних господара. Оно има изразито дивергирајуће краке и улијево положену малу омчу углавном неправилног облика. Виђа се у низу писама упућиваних у Дубровник током 15. вијека. На пр.: писмима жупана Санка Милтеновића (Невесиње, укопавалиште рода на Неретви) од прије 1369. године, повељи кнеза Гргура Вукосаљића Дубровнику из љета 1418., повељи војводе Сандаља Дубровнику маја 1420., повељи војводе Радослава Павловића Дубровнику у прољеће 1421., писму истога војводе Дубровнику јануара 1437., повељи истога војводе Дубровнику из љета 1439., писму херцега Стефана Дубровнику у љето 1450. године[17]. У повељи Јурја Војисаљића браћи Јурковићима јавља се А са кровном линијом, као и Г које је слично овом слову у натпису Рапала[18]. Утисак је и на темељу овог површног погледа да је писар-клесар натписа калуђера Рапала у Придворици долазио у додир са писмима/повељама тог времена и дакако, могуће, црквеном литературом.

Термин „госпоја“ који читамо у натпису Стане у Трновици, налази се у натпису Беоке крстијашиновице у близини Калиновика (130).

Може се на темељу ових упоређења рећи да постоје индиције у нашем епиграфском материјалу о кретању утицаја писма токовима централнобалканских сточара из Доње Херцеговине ка једном од најзначајнијих пашњака на том простору: Зеленгори, у склопу старе историјске области познате под именом Загорје. Такође, ваља гледати и на чињеницу да су личности које су припадале босанско-хумским канцеларијама могле сачинити и натписе. Било је занимљиво погледати имена писара који су служили Павловићима и Косачама, а која су заступљена у трима споменицима у Придворици[19].

Према предању, братства оба манастира избјегла су након разарања током или послије Морејског рата (1684-1699) у планину Зеленгору. Народ ових крајева је у катастрофи коју је доживио наког рата у слома аустро-српске офанзиве био изложен уништавању и избјегао је ка Босни. Из Придворице братство је избјегло ка Котленичком језеру на Зеленгори.

Како смо у последњим годинама могли видјети, свугдје на територији Републике Српске у селима у којима муслиманско становништво живи као доминантно или скупа са Србима, налазе се средњовјековни споменици српског православног народа. Они свједоче, каткада, везаност тог становништва за ове гробне споменике, а каткада, намјеру скривања истине о посљедицама турског освојења Босне и Херцеговине током 15. вијека. Такав је случај овдје у Придворцима гдје је првобитна џамија саграђена након затирања српског гробља и манастира, као, уосталом, у Бијељини, гдје су темељи џамије крили десетине оваквих гробних споменика са мноштвом натписа, па чак и једним натписом ктитора цркве. Такав је случај и у околини Билеће гдје су откривени темељи низа цркава у тамошњим муслиманским селима. За овај рад је сасвим неважно да ли је средњовјековно православно манастирско гробље лежало тачно на мјесту џамије или у близини, јер је извјесно да су његови споменици поломљени и уграђени у темеље. Очигледно је да су уграђени у давнини. Свједочи то њихов изглед. Готово сви данас изгледају као да су израђени јуче.

Гатачки Борач и западније, низводно око Неретве смјештени Улошки Борач, вјероватно су у средњем вијеку припадали жупи Вишеви. Моја истраживања последњих година усмјеравала су се на села у том планинском простору која су у данас врло неприступачна. На пр., подручје Села на лијевој обали Неретве (око Улога) припадало је у средњем вијеку жупи Неретви. Састављач Барског родослова помиње жупанију Неретву у саставу Подгорја коју краљ Прелимир даје на управу Превладу[20]. Мавро Орбин помиње Вишеву[21]. Михајло Динић, који је о насељима и личностима жупе највише писао, истиче да њен опсег није несумњиво утврђен. Вишеву Михајло Динић одређује око извора Неретве[22] и она спада у земље херцега Стефана Вукчића Косаче. Аутор подсјећа на укључивање Неретве у жупе Подгорја још од стране Дукљанина, али изводи закључак да је „изворна област Неретве“ у средњем вијеку називала Вишева. У томе смјеру, пружа низ архивских свједочанстава која нам долазе управо из периода управе Косача. Међу документима која је цитирао не помињу се Села, али се помиње село Трновица које лежи западније (Улошки Борач) и ријека Вишева, као и личности прве половине 15. вијека из Вишеве у Загорју. Аутор је као додатни аргумент за просторно одређивање Вишеве поменуо и путпопис Корнелија Дуплиција Шепера 1533. године[23]. Главни дио тока Неретви у горњем дијелу њенога тока пружа заправо Придворачка ријека и Крупачка ријека у реону Трновице.

Овдје бих још скренуо пажњу на могући смјештај Кучевског Загорја поменутог ктиторским натписом бана Кулина и његове жене на цркви Светог Великомученика Георгија[24]. Кучево је топоним везан за средиште данашње вароши Калиновик.

И након пада Босне и смрти последњег њеног краља Стефана Томашевића (1463), кућа Косача узнастојала je на повраћају изгубљених територија при чему је најмлађи херцегов син Влатко изнова освојио град Борач[25]. Ови метежни догађаји сигурно су се осјетили и у области горњег тока Неретве. Ипак, треба подвући, одређивање границе између земаља Павловића и Косача је скоро немогуће усљед недостатка података, а имајући у виду и њихову промјењивост[26].

Динићеве анализе повеља арагонско-напуљског краља Алфонса V (из средине 15. вијека) пружају довољно доказа да се овај предио доживи као посјед Косача. Његова расправа о границама према посједима Павловића више се усмјерава на граничне зоне у приморју[27]. Данас је могуће дознати више и о зонама додира посједа двије великашке куће у предјелима горњег тока Неретве. Загорје у којем су раније доминирали Санковићи дотицало се у простору горњег тока Неретве са земљиштем које су извјесно држали Павловићи, а које са сјевера обухвата ове посједе Косача. О овим предјелима у средњем вијеку казује Милош Благојевић: „За разлику од јужних територија, на сјеверу „државе“ кнеза Павла (Радиновића, прим. Г. К.) доминантан положај припадао је управо цркви босанској, али су и на том простору после 1373. године створени повољни услови за деловање Српске Православне Цркве“[28]. Припадност Православљу простора који су запремали Павловићи детаљним прегледом црквених грађевина показује Љиљана Шево[29]. На простору који су запремали моћни феудалци из куће Косача, ситуација је истовјетна. Овом питању посвећивао се Војислав Ђурић. За нас је посебно занимљив његов поглед на њихове несумњиво православне црквене грађевине у предјелима који нису нарочито далеко од горњег тока Неретве, а то је свакако ктиторско дјело херцега Стефана: црква Светог Великомученика Георгија у Сопотници код Горажда и цркве у Шћепан-пољу у области Пиве[30]. У последње вријеме, пошло ми је за руком пружити и неке нове податке о одређеним споменицима у зони Шћепан-Поља[31]. Православно свештенство помиње се у Хуму одавно, још од 13. и 14. вијека. Поред натписа калуђерице Марије која је била жена попа Дабижива са уклесаном 1231. годином, да поменемо свештенике и калуђере у Требињу и Конавлима у 14. вијеку[31]. Показивање примјера одвело би нас далеко.

Важно је подсјетити на чињеницу да је након турских освајања Босне и Херцеговине у овој жупи формирана нахија која је била подударна границама старе жупе и која је припадала Благајском кадилуку. У пописима 1469. и 1477. помињу се села Борач, Трнови и Стране[33]. Село Стране лежи у брдима на десној страни Неретве више Улога, али, као и сусједно Миларево (у чијем старом гробљу постоје два натписа средњег вијека), лежи у граничној зони ка Гатачком Борачу. Вриједно је поменути да у селу Трновица постоји стара зграда са пушкарницама коју традиција приписује Љутици Богдану. Истраживач Новак Мандић-Студо вјеровао да је жупа имала средиште у зони гребена Думош – Градина[34], а да значајна средњовјековна гробља на платоу ниже уз Неретву чувају остатке цркве у подграђу, онако како је на пр. организовано насеље Шћепан-поља. У тој зони је подигнута џамија у Трновици. Овдје је неопходно рећи да се стећак госпоје Стане не налази на локалитету Мусин-град, већ на локалитету Манастириште. Думош је врло маркантни детаљ рељефа овог краја и иза њега је пролазио један дубровачки пут који је текао ка Фочи, али у зони Думоша нема остатака града или утврђења.

Драгоцјени су и подаци које окупља турски катастарски попис из 1585. године. Ова књига обухвата насеља која су предмет нашег занимања. Објављена је недавно са мноштвом коментара који представљају израз крајњег примитивизма. Овдашњи Срби који су у простору своје старе жупе подигли низ православних споменика који су дотрајали до наших дана, проглашавају се власима. Ипак, труд заслужног истраживача Невесињца Ахмеда С. Аличића, обезбједио је велики принос података за историју ових предјела. Најприје, у бројним селима која се и данас могу препознати, стоји велики и претежити број баштиника Срба. Са одређеним топонимима приређивачи имају тешкоће, а њих је могуће убицирати. Такав је случај са мезром Варошиште које катастар смјешта у близини Меденика помињући баштину Богосавову[35]. Овдје је у путању предио звани Варош уз саму џамију у Трновици гдје лежи велики број старих гробних споменика. Несумњиво да овај топоним индицира варошиште у склопу подграђа. Иначе, нахија Загорје припадала је кази Фоча. Катастар укључује село Горња Трновица о којем приређивач казује да „postoji Trnovica u okolini Kalinovika“. Помиње су у том опсегу баштина Вукашинова, баштина Радоње Соковића, те „zemin Krstjan Dol“[36] који јасно асоцира крстјане, дакле, несумњиво православно свештенство Босанске цркве[37]. Попис помиње ријеку Неретву, село Улог расчлањено на Горње, Средње и Доње, село Недавић, село Борач![38], село Стране, село Клиње, село Ковачићи и низ калиновачких села, али и село Придворицу. Код села Придворица помиње: „kopnenu carinu u selu Pridvirica na skupu koji se održava na Rahovan? Dan?? i na dan Gospojin i na Petrov dan“[39]. Очигледно је и овдје да се саборовање врши на православне празнике, јер само православни празници представљају заједничку баштину[40].

Свакако, присуство великих надгробних крстова који доминирају двама средњовјековним гробљима у опсегу Села (Крст на локалитету Бачког Поља-Бак код Села, Крст код кућа Панџа у Селима и Крст код кућа Башалића под Бијеначким Брдом), затим, Крст код кућа Сладоја у селу Клиње, као и Трешњов Крст у селу Трешњевица на лијевој обали Неретве[41], може говорити о православном утемељењу њихових житеља у периоду 15. вијека када су предјелима око горњег тока Неретве управљали феудалци из куће Косача. У сваком случају, примјетно је да у научном приносу изучавању 15. вијека на територијама које су држали Косаче и Павловићи око горњег тока Неретве и уопште Загорја, недостају детаљнији увиди археолога и историчара умјетности какви су остварни у простору приморја и непосредног залеђа. Ћирилички натписи средњег вијека такође су присутни у предјелима Гатачког и Улошког Борача. Поред већ поменутог натписа који сам открио на сандуку крај Трешњовог Крста у селу Трешњевица, ту су и натпис Радована у Селима[42], натпис Остоје у Придворици крај цркве Светог Кнеза Лазара и натпис Прибисава Петоивића у Љусићима.[43] У селима на источној страни кањона Неретве (Миларево) постоје два стара натписа[44].

Вриједне, и данас важеће погледе на средњовјековну Босну, изнио је Сима Ћирковић својом синтезом. Његово темељно дјело и низ радова, слика подизање властеоских родова-њихових великашких врхова, у периоду за који смо овдје заинтересовани. То све, у контексту слабљења централне власти послије нестанка снажног босанског краља Стефана Твртка I Котроманића (Санковићи, Сандаљ, Павле Радиновић). Током прве деценије 15. вијека формиране су области самосталних господара. У заокруживању земаља Сандаља Хранића, велику улогу је играло „расутије“ Радича Санковића (1404) и тај догађај се свакако могао одразити на збивања везана за Сандаљев посјед у граничном предјелу горњег тока Неретве. Како истиче Сима Ћирковић, краљевини је остала само скромна област у средишту Босне, а велможе су краљеви у својим областима[45]. Веома је корисно погледати прегледну мапу Босне уграђену у дјело С. Ћирковића[46].

Није наодмет подсјетити и на опажања аутора о Босанској цркви као чувару, поред владарске канцеларије и традиције, и словенске писмености.  Сви епитафи 15. вијека, као уосталом и ранији и каснији, исписани су ћирилицом. Аутор масивне надгробне споменике познате под називом „стећци“ приписује властели која посједује финансијску моћ за њихово подизање, али током 15. вијека, и влашким сточарима који економски јачају[47].

Монографија Есада Куртовића посвећена личност великог војводе Сандаља доноси опажања о вјерском животу у Босни у периоду знаменитог војводе која имају значај за сагледавање општих прилика у тој земљи. Аутор казује о посједу Косача који се у вјерском погледу развијао на „традиционалним босанским полазиштима у којима је превласт имала Црква босанска“, истичући високо мјесто њених припадника у босанској држави и друштву[48]. У том смјеру развијају се и опажања Пеја Ћошковића који се детаљније бавио вјерским приликама у Босни 15. вијека. И овај аутор истиче висок морални ауторитет припадника Босанске цркве који је јачао у периоду слабљења централне власти, а у погледу става русашке господе према припадницима традиционалних цркава и Босанске цркве и конкретно веома заслужног представника Косача: Сандаља, он истиче његов прагматичан, толерантан став према свима[49].

Споменик извађен из рушевине џамије: розете и представа светитеља са ореолом

[1] Горан Ж. Комар, Ћирилични натписи Старе Херцеговине (са прегледом крстова), треће издање, Подгорица, 2016. У припреми обимна Допуна овoм зборнику “Ћирилички натписи на стећцима“.
[2] Nada Miletić, Arheološki leksikon Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 1988, 152
[3] Nada Miletić…, Arheološki…, 153
[4] Marko Vego, Glasnik Zemaljskog muzeja Bosne I Hercegovine N. S. arheologija, 1964, XIX, 200-201; Marko Vego, Zbornik srednjovjekovnih natpisa Bosne i Hercegovine III, 46, 47, br. 181; Šefik Bešlagić, Stećci. Kataloško-topоgrafski pregled, Sarajevo, 1971, 356
[5] Мarko Vego, Zbornik srednjovjekovnioh natpisa Bosne i Hercegovine, tomus III, Sarajevo, 1964, 180, br. 46), a прије њега помињао га је и уважени Шефик Бешлагић (Š. Bešlagić, Novopronađeni natpisi na stećcima, Naše starine IX, 135-136; исти, Stećci. Kataloško-topografski pregled, Sarajevo, 1971, 190)
[6] Мусин град Шефик Бешлагић одређује у зони стећка госпоје Стане: Stećci…, 189-190, a данашњи житљи Трновице нешто источније по падини ка Неретви чији је кањон ниже
[7] Nada Miletić, Arheološki…, 128
[8] Nada Miletić, Arheološki…, 131
[9] Гордана Томовић, Морфологија ћирилиских натписа на Балкану, Београд, 1974, 17
[10] Гордана Томовић, Морфологија…, 18
[11] Гордана Томовић, Морфологија…, 19
[12] Гордана Томовић, Морфологија…, 21
[13] Гордана Томовић, Морфологија…, 21
[14] Гордана Томовић, Морфологија…, 21
[15] Гордана Томовић, Морфологија…, 23
[16] Гордана Томовић, Морфологија…, 22
[17] Петар Ђорђић, Историја српске ћирилице, палеографско-филолошки прилози, друго изд., Београд,  408, 412-413, 415, 418-419, 420. Ваља погледати и детаљан опис устава 14. и 15. вијека: 101-114
[18] Петар Ђорђић, Историја…, 417
[19] Познато је да су писари куће Павловића махом непознати. Зна се за дијака Радосава Милосалића, као и за Остоју логофета који је служио Радослава Павловића. У Косача дијак Радивој Шиглица професионални писар и посланик који је 1454. одлазио краљу Алфонсу у Напуљ са Вукманом Југовићем. Такође Радич Групковић син Групка Добриловића-Поповића, кнез и  посланик, као и дијак Радивој Добришевић у херцега Влатка: Невен Исаиловић, Владарске канцеларије у средњовековној Босни, Београд, 2014, 129-130, 138, 140/докторска дисертација
[20] Славко Мијушковић, Љетопис попа Дукљанина, Просвета-Српска књижевна задруга, Стара српска књижевност, књига прва, Београд, 1988, 123
[21] Мавро Орбин, Краљевство Словена, изд. 2006, 193. Аутор је јасан. Каже да Неретва извире у Вишеви
[22] Михаило Динић, Српске земље у средњем веку, Београд, 1978, 228
[23] Михајло Динић, Хумско-требињска властела, Српска Академија Наука и Уметности, Посебна издања CCCXCVII, Београд, 1967, 137-138
[24] Горан Ж. Комар, Ћирилични натписи…, 61-62; Владимир Ћоровић, Кулин бан, Београд, 1921, 25-26; Marko Vego, Zbornik srednjovjekovnih natpisa Bosne i Hercegovine, tomus IV, Sarajevo, 1970, 70-71. Наведена сва ранија литература. Овдје аутор смјешта Кучевско Загорје у подручје око Калиновика-неодређено; Слободан Продић, Од Кулина бана и добријех дана, прилози за проучавање историје Босне током друге половине XII и прве половине XIII века, Требиње-Сарајево, 2013, 33
[25] Sinisa Мишић, Istorijska geografija srpskih zemalja. Beograd) 2014, 59;  Исти, Хумска земља у средњем веку. Београд 1994.
[26] Pejo Ćošković, Crkva bosanska u XV. stoljeću, Sarajevo, 2005, 127.
[27] Михаило Динић, Хумско-требињска…,  87-92
[28] Милош Благојевић,  Државност земље Павловића, у: Земља Павловића, средњи вијек и период турске владавине, Бања Лука/Српско Сарајево, 2003, 122
[29] Љиљана Шево, Православно градитељство у области Павловића, у: Земља Павловића, средњи вијек и период турске владавине, Бања Лука/Српско Сарајево, 2003, 420-451
[30] Ђурић Ј. Војислав, Косаче, у: Култни предак Стефан Вукчић Косача. Београд, 2007, 28-39
[31] Горан Ж. Комар, Натпис Петка крстјанина код Шћепан Поља (Заграђе-Плужине), Глас Жабљака, бр. 19-20, април-мај, 2017,  12-13. Пружа се и поглед на трагове натписа (stYpanq) на добратнику цркве Шћепанице у пољу.
[32] Михаило Динић, Хумско-требињска…, 95; Ђуро Тошић, Требињска област у средњем вијеку, Београд, 1998, 115, 128
[33] Хазим Шабановић, Босански пашалук, Сарајево, 1959, 140
[34] Новак Мандић-Студо, Земља звана Гацко I,Београд, 1995, 463
[35] Ahmed S. Aličić, Katastarski popisi ejaleta Bosna. Opširni katastarski popis za oblast Hercegovu iz 1585. godine, Sarajevo, 2014, 338
[36] Аhmed S. Aličić, Katastarski…, 308
[37] Гордана Томовић, Надгробни споменик Петка крстјанина, у: Зборник радова научног скупа „Шћепан Поље и његове светиње кроз вјекове“, Свевиђе-манастир Заграђе, 2011, 107-113. У нахији Неретва аутор скреће пажњу на седам домова и четири куће домаћина крстјана. У селу Требун седамнаест кућа и три домаћина крстјана. У питању је попис Херцеговине 1477. године. Повлашћен статус крстјана био је загарантован законом као и другим црквеним људима
[38] Могуће: Трновица
[39] Ahmed S. Aličić, Katastarski…, 331. Kоментар приређивача: „Borač je područje koje se u doba ovoga popisa i kasnije prostiralo u dva kadiluka (kaze), Gacko i Nevesinje, iako je bilo u sastavu jedne srednjovjekovne bosanske župe Zagorje. Narod ih je zvao Gatački Borač i Nevesinjski Borač. Nekada i kao Gornji i Donji Borač. Od 19. stoljeća tzv. Nevesinjski Borač je bio u sastavu kaze Ulog, a gatački u sastavu kaze Gacko. Po svim elementima geografskim, privrednim, klimatskim i etničkim bilo je to jedinstveno područje, naseljeno isključivo muslimanskim življem. Često je doživljavalo pogromeod domaćih hajduka i sjecikesa ili crnogorskih uskoka. Ali se održalo snažno sve do Drugog svjetskog rata, kada je u suštini doživjelo pravi genocid, ali definitivno u agresiji na Bosnu 1992-1995., potpuno je uništeno, raseljeno i okupirano od strane tzv. Srba“: стр. 325, нап. 476. У катастру се доноси у вези са Улогом: „Pomenuta kasaba nalazi se na putevima, koji vode na skele Dubrovnik i Neretvu. Rijeka Viševa koja se nalazi u blizini kasabe, najveći dio vremena je hirovita i plavi. Trgovci i drugi putnici koji dolaze i odlaze, na svom prolazu podnose velike teškoće i nevolje. Zbog toga su stanovnici ove kasabe, u službi sretnoga cara, Bog uveličao njihove pobjede, na spomenutoj rijeci, a za sreću cara, sagradili jedan most…“: стр. 349
[40] Аутор ове књижице истиче да су крупни надгробни споменици типа стећка дио заједничке баштине аутохтоног житељства ових простора (темељног балканског народа), но да постоји јасна тачка дивергенције у којој се током завршнице 15. и током 16. вијека припадници Ислама одвајају и граде сопствене карактеристичне надгробне споменике. Они у већини прихватају нове тековине које у ову земљу уноси Ислам
[41] Горан Ж. Комар, Ћирилични натписи…, 107
[42] Рад посвећен овом натпису у припреми: Зборник Матице српске за ликовне уметности
[43] Горан Ж. Комар, Ћирилични натписи…, 131, 140
[44] Горан Ж. Комар, Ћирилични натписи…, 151, 153
[45] Сима Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе, Београд, 1964, 215, 216
[46] Исти, 217
[47] Исти, 231, 233
[48] Esad Kurtović, Veliki vojvoda bosanski Sandalj Hranić Kosača, Sarajevo, 2009, 400-401
[49] Pejo Ćošković, Crkva bosanska…, 136-138